D.I.C. Veritas

Политика, 24.01.2025, Саво Штрбац: Зо­ки, Плен­ки и Ср­би

Два­на­е­стог ја­ну­а­ра Хр­ват­ска је до­би­ла но­вог-ста­рог пред­сед­ни­ка др­жа­ве Зо­ра­на Ми­ла­но­ви­ћа Зо­ки­ја, кан­ди­да­та СДП-а (ле­ви цен­тар) и парт­не­ра. Ње­гов про­тив­кан­ди­дат био је „не­за­ви­сни” Дра­ган При­мо­рац, кан­ди­дат ХДЗ-а (де­сни цен­тар) и парт­не­ра. Од свих до­са­да­шњих пред­сед­нич­ких из­бо­ра у Хр­ват­ској, ови нај­но­ви­ји су би­ли нај­не­за­ни­мљи­ви­ји и нај­до­сад­ни­ји због то­га што је по­бед­ник био из­ве­стан и пре пр­вог из­бор­ног кру­га.

Већ у пр­вом кру­гу, у ко­јем је уче­ство­ва­ло осам кан­ди­да­та, Зо­ки је до­био 30 про­це­на­та ви­ше од При­мор­ца (49,10:19,35), што зна­чи да му је не­до­ста­ја­ло ма­ње од јед­ног про­цен­та да по­бе­ди у пр­вом кру­гу, при ре­ла­тив­но ма­лој из­ла­зно­сти (46,03). Већ та­да је би­ло из­ве­сно да ни сви ха­де­зе­ов­ци ни­су гла­са­ли за свог кан­ди­да­та, јер је и у њи­хо­вим тра­ди­ци­о­нал­ним „твр­ђа­ва­ма”, по­пут Лич­ко-сењ­ске и За­дар­ске жу­па­ни­је, по­бе­дио Зо­ки.

У дру­гом кру­гу, је­дан на је­дан, Зо­ки је по­бе­дио При­мор­ца са ско­ро 50 про­це­на­та раз­ли­ке (74,68:25,32) на још ма­њој из­ла­зно­сти (44,18). Да­кле, то ни­је оби­чан по­раз. То је по­топ, ка­та­стро­фа, тра­ге­ди­ја… ха­де­зеа, а нај­ви­ше пред­сед­ни­ка ове стран­ке и хр­ват­ског пре­ми­је­ра у тре­ћем ман­да­ту Ан­дре­ја Плен­ко­ви­ћа Плен­ки­ја и ње­го­вог „за­мор­че­та” При­мор­ца.

На­кон об­ја­ве ре­зул­та­та по­сле пр­вог из­бор­ног кру­га, ја­вља­ју­ћи се из из­бор­ног шта­ба ХДЗ-а, у ко­јем је вла­да­ла „мр­твач­ка” ат­мос­фе­ра, Плен­ки је оправ­да­вао по­раз свог иза­бра­ни­ка ре­чи­ма: „При­мо­рац је хтео да бу­де кан­ди­дат, ни­ко дру­ги од љу­ди у вођ­ству ХДЗ-а ни­је хтео да игра ову утак­ми­цу.” Ову ве­о­ма ру­жну и не­ди­пло­мат­ску из­ја­ву При­мо­рац очи­то ни­је до­бро схва­тио. А да је­сте, тре­ба­ло је од­мах да од­у­ста­не од дру­гог кру­га и мно­го ча­сни­је иза­ђе из ове из­бор­не аван­ту­ре.

У је­ди­ном ТВ су­че­ља­ва­њу пред дру­ги круг, Плен­ки и још не­ки функ­ци­о­не­ри ХДЗ-а хра­бри­ли су свог „за­мор­ца” да је по­бе­дио Зо­ки­ја, а на­род се сме­јао тим њи­хо­вим из­ја­ва­ма. Сам Зо­ки је из­ја­вио: „Као да сам играо шах с го­лу­бом, ево го­луб је пти­ца ко­ја је не­кад до­ми­ни­ра­ла. Сад ви­ше до­ми­ни­ра­ју вра­не. Го­луб кад ста­не над ша­хов­ску пло­чу, а мо­раш га тре­ти­ра­ти као се­би рав­но­прав­ног, ру­ши кри­ли­ма фи­гу­ре, не зна пра­ви­ла, од­но­сно зна их, али их кр­ши.”

Ово су­че­ља­ва­ње пам­ти­ће се и по јед­ној но­вој ре­чи ко­ја ће обо­га­ти­ти во­ка­бу­лар БХС го­вор­ног под­руч­ја. У пи­та­њу је реч „ја­па­ја­ка­ло”, ко­ју је Зо­ки не­ко­ли­ко пу­та упо­тре­био за При­мор­ца. За­пра­во, то и ни­је пот­пу­но но­ва реч, по­што се на­ла­зи у реч­ни­ку хр­ват­ског је­зи­ка, са­мо је одав­но ни­ко ни­је упо­тре­био у јав­ном про­сто­ру. (Хр­ват­ски је­зич­ки пор­тал на­во­ди да реч „ја­пајá­ка­ти” зна­чи: пра­ви­ти се ва­жан у об­ли­ку из­ја­ва о се­би, бу­са­ти се у пр­са, ис­ти­ца­ти са­мо се­бе, по­чи­ња­ти од „ја”, го­во­ри­ти „ја па ја”.)

Зо­ки је у тој ТВ де­ба­ти ви­ше пу­та спо­ме­нуо и При­мор­че­вог га­зду и фе­у­дал­ца Плен­ки­ја и на тај на­чин га још ви­ше по­ни­зио, дав­ши му до зна­ња да он ње­га и не сма­тра за кон­ку­рен­та већ да му је кон­ку­рент Плен­ки, што су схва­ти­ли и сви озбиљ­ни ана­ли­ти­ча­ри по­ли­тич­ких при­ли­ка у Хр­ват­ској.

О Зо­ки­ју и Плен­ки­ју на овим стра­ни­ца­ма сам пи­сао у ма­ју про­шле го­ди­не на­кон хр­ват­ских пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра (www.po­li­ti­ka.rs/scc/cla­nak/614481/po­gle­di/zo­ki-plen­ki-i-sr­bi).

А Плен­ки­јев до­бро­вољ­ни за­мо­рац за пред­сед­нич­ку функ­ци­ју (пре)хва­лио се сво­јом бо­га­том би­о­гра­фи­јом на­пи­са­ном на 16 стра­ни­ца, хва­лио и пре­хва­лио при­ја­те­љи­ма из свет­ске по­ли­тич­ке и на­уч­не ели­те, а по­себ­но сво­јим уче­шћем у ра­ту од ја­ну­а­ра до ју­ла 1991, пре не­го што је оти­шао у Аме­ри­ку на док­тор­ске сту­ди­је. Вра­тио се у Хр­ват­ску по­сле ра­та и као фо­рен­зи­чар укљу­чио у иден­ти­фи­ка­ци­је по­смрт­них оста­та­ка из рат­ног пе­ри­о­да, по­стао ми­ни­стар на­у­ке, вас­пи­та­ња и спор­та у Са­на­де­ро­вој вла­ди (2004–2008), пред крај ман­да­та дао остав­ку и на функ­ци­ју ми­ни­стра и на члан­ство у ХДЗ-у, па као не­за­ви­сни 2009. иза­шао на пред­сед­нич­ке из­бо­ре и до­био 5,93 про­цен­та гла­со­ва би­ра­ча. За раз­ли­ку од ро­ђе­них За­греп­ча­на из елит­них ко­му­ни­стич­ких по­ро­ди­ца Плен­ки­ја и Зо­ки­ја, ро­ђен је у Ба­ња­лу­ци од оца по­ли­цај­ца. И он је био члан Ти­то­ве КП, гу­ра­ју­ћи се за ме­сто се­кре­та­ра у сплит­ској ор­га­ни­за­ци­ји у вре­ме кад је Туђ­ман већ осно­вао ХДЗ, вла­сник је при­ват­не бол­ни­це „Св. Ка­та­ри­на”, чи­је услу­ге су пре­ску­пе за оби­чан свет. У кам­па­њи је мно­го ло­ши­је при­чао о Ср­би­ји и Ср­би­ма не­го про­тив­кан­ди­да­ти.

Ре­кло би се да је имао све пре­ди­спо­зи­ци­је да уз по­др­шку ХДЗ-а и парт­не­ра по­бе­ди Зо­ки­ја, ко­ји се у свом пр­вом ман­да­ту за­ме­рио и НА­ТО-у и ЕУ због свог од­но­са пре­ма ру­ско-укра­јин­ском ра­ту и про­ти­вље­ња про­ши­ре­њу НА­ТО-а на Фин­ску и Швед­ску.

Из­бор­ни ре­зул­та­ти по жу­па­ни­ја­ма, оп­шти­на­ма, гра­до­ви­ма и оста­лим на­се­љи­ма по­ка­зу­ју да су за Зо­ки­ја гла­са­ли би­ра­чи из це­лог по­ли­тич­ког спек­тра, од крај­ње де­сни­це до крај­ње ле­ви­це, укљу­чу­ју­ћи и на­ци­о­нал­не ма­њи­не.

За­што је то та­ко?

Као пр­во, Зо­ки је ус­пео да по­ми­ри уста­ше и пар­ти­за­не, што ни­ко­ме пре ње­га ни­је по­шло за ру­ком. Тај фе­но­мен је ве­о­ма пла­стич­но об­ја­снио за­дар­ски уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор фи­ло­зо­фи­је и те­о­ло­ги­је Мар­ко Ву­че­тић: „Што је Туђ­ман го­во­рио, де­лом се ожи­во­тво­ри­ло у Ми­ла­но­ви­ћу. По­ми­рио је уста­штво и пар­ти­зан­ство на на­чин да ни­је дао пред­ност уста­штву као што је то учи­нио Туђ­ман у свом ћу­та­њу. Ре­а­ли­зо­вао је Туђ­ма­нов про­је­кат и ти­ме по­стао ве­ћи ха­де­зе­о­вац од Плен­ко­ви­ћа” (Пор­тал „Но­во­сти”, 9. ја­ну­ар 2025, „Ми­ла­но­вић има од­јек за­ка­сне­лог Туђ­ма­на”.)

Зо­ки је ус­пео и да се би­рач­ком те­лу на­мет­не као „су­ве­ре­ни­ста с ле­ви­це” (овај из­раз сам та­ко­ђе „по­зај­мио” од већ по­ме­ну­тог про­фе­со­ра Ву­че­ти­ћа). То је ус­пео про­ти­ве­ћи се Плен­ки­је­вој вла­ди да по­ша­ље дво­ји­цу офи­ци­ра у не­ку ло­ги­стич­ку ба­зу за Укра­ји­ну, ба­зи­ра­ну у Не­мач­кој, и сва­ко­днев­но по­на­вља­ју­ћи да док је он пред­сед­ник и вр­хов­ни ко­ман­дант вој­ске, ни­је­дан хр­ват­ски вој­ник не­ће ићи у Укра­ји­ну ни­ти ги­ну­ти за ту­ђе ин­те­ре­се. Све вре­ме кам­па­ње го­во­рио је: „Док се ве­ли­ки сва­ђа­ју за сто­лом, тре­ба се од­мак­ну­ти што да­ље, јер ако се ми ма­ли не­ће­мо са­ми чу­ва­ти, не­ће нас чу­ва­ти ни ве­ли­ки.”

У зе­мљи у ко­јој је би­ло мно­го ра­то­ва у 20. ве­ку, а са­мим тим и мно­го жр­та­ва, па та­ко и де­ве­де­се­тих, код обич­ног све­та, чи­ји си­но­ви углав­ном и ги­ну у ра­то­ви­ма, та­кве ре­чи па­да­ју на плод­но тло. Не­ки су ова­кво ње­го­во по­на­ша­ње на­зи­ва­ли по­пу­ли­змом. Ме­ђу­тим, он је то што је го­во­рио и спро­во­дио у прак­си, што су ши­ро­ке на­род­не ма­се оби­ла­то на­гра­ди­ле да­ју­ћи му свој глас за још је­дан ман­дат.

И Ср­би су у ве­ли­кој ве­ћи­ни гла­са­ли за Зо­ки­ја. Та­ко су на­гра­ди­ли ње­го­ве ге­сто­ве и из­ја­ве у прет­ход­ним ман­да­ти­ма и пре­ми­је­ра и пред­сед­ни­ка др­жа­ве: зах­те­ва­ње да се из Ја­се­нов­ца скло­ни и ба­ци у сме­ће пло­ча с уста­шким обе­леж­ји­ма ко­ју су хо­сов­ци та­мо по­ста­ви­ли; на­пу­шта­ње др­жав­них це­ре­мо­ни­ја у Оку­ча­ни­ма и За­дру при­ли­ком обе­ле­жа­ва­ња „ве­ли­ких хр­ват­ских по­бе­да” у ра­ту де­ве­де­се­тих у ак­ци­ја­ма „Ма­сле­ни­ца” и „Бље­сак” због уче­сни­ка у про­то­ко­лу с уста­шким обе­леж­ји­ма; „ако је био ге­но­цид у Сре­бре­ни­ци, шта је он­да Ја­се­но­вац”; „Хр­ват­ска је слу­чај­на др­жа­ва”; „Ко­со­во је оте­то од Ср­би­је”…
С дру­ге стра­не, ње­гов про­тив­кан­ди­дат хва­ли­сао се сво­јим уче­шћем у ра­ту у вре­ме кад ра­та и ни­је би­ло, па се ње­го­во уче­шће све­ло на ис­те­ри­ва­ње Ср­ба и при­пад­ни­ка ЈНА из њи­хо­вих ста­но­ва у Спли­ту у пр­вој по­ло­ви­ни 1991, што му Ср­би (а и мно­ги Спли­ћа­ни), ни­су за­бо­ра­ви­ли.

Не во­ле гла­са­чи ни „ја­па­ја­ка­ла”, ни с по­кри­ћем, а ка­мо­ли без по­кри­ћа, као што не во­ле ни бо­га­та­ше и му­ти­ка­ше, што се све ску­пи­ло у Плен­ки­је­вом „за­мор­че­ту” При­мор­цу, ко­га је по­зна­ти хр­ват­ски ана­ли­ти­чар Жар­ко Пу­хов­ски у дру­гој ТВ де­ба­ти са Зо­ки­јем опи­сао као „све­же под­гре­јан леш”, ре­фе­ри­шу­ћи на из­раз из срп­ског филм­ског но­вог та­ла­са.

У кам­па­њи се че­сто чу­ла и на­род­на умо­тво­ри­на „ни­је до­бро сва ја­ја др­жа­ти у ис­тој кор­пи”, ко­ја је алу­ди­ра­ла на чи­ње­ни­цу да ХДЗ др­жи све оста­ле по­лу­ге вла­сти и још кад би до­био и ме­сто пред­сед­ни­ка др­жа­ве, сва власт би се на­шла у ру­ка­ма јед­не стран­ке, што ни­је до­бро за де­мо­кра­ти­ју, а тог пра­ви­ла су се хр­ват­ски гла­са­чи др­жа­ли и у свим прет­ход­ним пред­сед­нич­ким из­бор­ним ци­клу­си­ма.

У Хр­ват­ској су пред­сед­ни­ко­ва овла­шће­ња углав­ном це­ре­мо­ни­јал­на и сво­де се на то да с вла­дом кре­и­ра спољ­ну по­ли­ти­ку, од­бра­ну и на­ци­о­нал­ну без­бед­ност. И Плен­ки и Зо­ки су у из­бор­ној но­ћи ис­ти­ца­ли да је са­мо је­дан про­це­нат вла­сти у ру­ка­ма пред­сед­ни­ка, а оста­так у ру­ка­ма вла­де.

Но, ко год у Хр­ват­ској био на вла­сти, пре­ма Ср­би­ји ће ис­ти­ца­ти три основ­на зах­те­ва: ре­ша­ва­ње спор­не гра­ни­це на Ду­на­ву, ре­ша­ва­ње суд­би­на не­ста­лих у ра­ту де­ве­де­се­тих и из­ба­ци­ва­ње из срп­ског за­ко­но­дав­ства ре­ги­о­нал­не над­ле­жно­сти за про­це­су­и­ра­ње рат­них зло­чи­на. Од тих зах­те­ва не­ће од­у­ста­ти ни пред­сед­ник вла­де ни пре­сед­ник др­жа­ве, без об­зи­ра на то ко био на тим функ­ци­ја­ма и ка­ква ће ме­ђу њи­ма би­ти ко­ха­би­та­ци­ја.

 

 

Политика, 24.01.2025, електронско издање

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.