Svaka žrtva na spisku ima ime, zasad ih je 1.861, civila 1.211; Za zločine u akciji osuđen samo jedan pripadnik hrvatske vojske
AKO gledamo s pozicije države Hrvatske, logično je da svojim herojima daje najveća državna odlikovanja. Generali Ante Gotovina i Mladen Markač u Hrvatskoj imaju oreol žrtve, jer ih je Haški tribunal oslobodio. Ali, iza njih su ostali krvavi tragovi. Na balkanskom prostoru još važi pravilo – što si na jednoj strani veći heroj, na drugoj si veći zločinac. Dok mi u vreme godišnjice “Oluje” tugujemo, Hrvati se vesele. To je pravilo u životu.
Ovako Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono- informacionog centra “Veritas”, komentariše, za “Novosti”, najavu da će hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović 5. avgusta, povodom 23 godine od vojno-policijske operacije “Oluja”, u kojoj su proterani krajiški Srbi, u Kninu uručiti odlikovanja dvojici generala.
- Hrvati ne smeju da odustanu, jer su napravili državu na temeljima “domovinskog rata” – kaže Štrbac. – Moraju da slave “Oluju”, kao što moraju svake godine da izbace spisak pedesetak novih “ratnih zločinaca”. Kako drugačije da dokažu da smo ja i drugi Srbi iz Hrvatske bili agresori?! A mi smo Srbi, čiji su preci živeli tamo vekovima. Naše porodice su na tim prostorima bile možda i duže nego neke hrvatske.
Koliko je Srba, prema podacima “Veritasa”, tokom akcije “Oluja” bilo prinuđeno da napusti svoje domove?
- Došli smo do podatka da je samo u “Oluji” proterano više od 220.000 Srba. U tom delu Zapadne Slavonije, Banije, Korduna, Like i Dalmacije živelo je oko 230.000 ljudi. Oko 2.000 Srba je ubijeno, a prema popisu Crvenog krsta, oko 8.000 ih je ostalo u Krajini. Posle “Oluje”, bilo je još nekoliko akcija hrvatske vojske. Iako to nisu bili veliki egzodusi, ljudi su napuštali svoje domove.
Zašto se i broj nastradalih u “Oluji” menja iz godine u godinu?
- Ove godine dopisali smo još dvoje. Obično su izostavljeni neki starac, starica, a porodica dolazi da ih prijavi tek kad im nešto zatreba. Stavka “ako je neko preminuo u ratu” donosi mnogo bodova na konkursima za stanove, kredite… Kad pitam njihovu decu ili unučad što ih nisu pre prijavili, kažu: “Koga briga osim porodice za staricu od sto godina koja bi možda ionako umrla te zime.” Međutim, suština je u tome što je ratni zločin ubiti ili ostaviti bez hrane i lekova staricu od sto godina, a ubiti vojnika od dvadeset – nije. Nažalost, to je tako.
Koliko je, prema vašim podacima, poginulih i nestalih?
- Na evidenciji “Veritasa” nalaze se imena 1.861 poginulog i nestalog. Među njima je 1.211 civila. Među žrtvama je 548 žena.
Nismo “naduvavali” brojke, jer su i ove, realne, zastrašujuće. To je razlog zašto se svi vraćaju “Veritasu”. Hrvatski helsinški odbor, na čelu sa Ivanom Zvonimirom Čičkom, 1995. je objavio da je u “Oluji” ubijeno 5.000 Srba. Taj broj je kružio po svetu. Sećam se da smo mi tad imali spisak na kome je bilo manje od 1.000 ubijenih. Predstavnik UNHCR mi je rekao da nisam normalan, Hrvati govore da je ubijeno pet hiljada, a ja nemam ni hiljadu. Odgovorio sam da su moji podaci tačni, jer Hrvati imaju broj, a ja imena.
Očekujete li da će se broj žrtava još uvećati?
- Ne znam. Možda i ja dođem do 5.000. Voleo bih da ne dođem, voleo bih da su i ovi ljudi sa spiska živi. Svaki put kad upišem nekog novog, radim to s mnogo tuge i žalosti. Voleo bih da nemamo nijednu žrtvu u Jasenovcu, ni u Jadovnu, niti bilo gde. Zalažem se za to da svaka žrtva mora da ima ime. Ne zbog Hrvata, Ujedinjenih nacija, nego zbog nas. To rade Jevreji. Od njih treba da učimo. Nijedan broj nije mali.
BOLjE IŠTA NEGO NIŠTA
I sad, kad se govori o razgraničenju sa Albancima, pominje se Krajina. Šta mislite, da li je to dobro ili loše?
- Bolje je imati išta nego ništa. Znam da je kod Tuđmana u Banskim dvorima bilo veliko veselje kad su čuli da Srbi nisu hteli da prihvate plan Z 4. Točio se šampanjac. Da je tada prihvaćen, imali bismo prednost, možda ne bi bili izvedeni ni “Bljesak” ni “Oluja”. Hrvati ne bi smeli da udare protiv celog sveta. Ali da je bilo ko tada od Srba u Krajini stavio svoj potpis, verovatno bi ga izveli na neki sud – ako ne krivični, onda istorijski. Ovako, niko nije potpisao ništa, niko nije kriv, a nas gotovo da nema u Krajini. Priča je vrlo poučna za ovo što se dešava sa Kosovom.
Koliko je ljudi osuđeno za zločine u “Oluji”?
- Do sad je pravosnažno osuđen za ratni zločin samo jedan pripadnik vojske Hrvatske, i to za ubistvo bračnog para i zarobljenog vojnika. Da budem malo ciničan, ni on nije etnički Hrvat, nego Albanac koji je, znam to pouzdano, promenio ime. Vodile su se istrage za ubistvo civila u selima Gošić i Varivode. U oba masakra učestvovali su isti ljudi, koji su pred policijom priznali zločin.
Međutim, kad su došli na suđenje, advokati su ih savetovali da poreknu ono što su priznali u toku istrage. Oni su oslobođeni. Ima još ciničnih presuda, ali kad sude Srbima, osude i one koji su bili sto kilometara od mesta događaja.
- Naši sudovi imaju regionalnu nadležnost za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Mi smo to primenili tek nekoliko puta. Pravosnažno smo osudili Hrvata Veljka Marića. I, cela Hrvatska se digla protiv Srbije. Tražili su da se osuđeni Veljko transferiše. Prvi put naši to odbijaju, a drugi put, iako se ništa nije promenilo, dozvoljavaju njegov transfer. Inače, kad je naše tužilaštvo dostavilo optužnicu na kojoj su bila imena 43 Hrvata, to je izazvalo veliku buru i negodovanje u Hrvatskoj, i velikom brzinom je donet zakon kojim se proglašavaju ništavnim odluke sudova SFRJ, SRJ i Srbije. Na njihovu sreću, naše poternice više niko u svetu ne prihvata.
Zašto?
- Zato što smo bili neozbiljni. Kada je uhapšen Agim Čeku po poternici iz Srbije, čim je neko iz EU pozvao nekog našeg političara, on je oslobođen. Pustiš jednog, pustiš drugog i više te ne shvataju ozbiljno.
Početkom leta upozoravali ste Srbe iz bivše RSK da budu oprezni jer su počela hapšenja po hrvatskim poternicama?
- Komisije su 26. aprila predale nove spiskove za ratne zločine, ali to naša javnost ne zna. Već dva meseca tražim da mi se dostavi taj spisak, ali ne mogu da ga dobijem. Ljudi me zovu, pitaju šta da rade, dobili su poziv za takozvano optužno veće, postoji optužnica za ratni zločin, a ni na jednom spisku ih nema. Beže iz Švajcarske, Kanade, Australije u Srbiju, jer su na istražnim rešenjima. Izračunao sam da je 100.000 Krajišnika zaziralo od povratka u Hrvatsku.
Nazire li se tome kraj?
- Goniće Hrvati generaciju koja je bila po godinama sposobna za rat dok smo živi. I to je, čini mi se, imperativ njihovog opstanka kao države. Niko kod nas to ne razume. Našim diplomatama, uključujući i ministre, važno je da se pojave na televiziji, daju neko saopštenje, opsuju nekoga… Ali to nije diplomatija. Prava diplomatija se vodi nečujno, iza zavese. Tek kad se nešto dogovori, ide se u javnost.
Kako Srbi u Hrvatskoj danas ostvaruju svoja elementarna prava?
- Beskrajno teško. Za ovih 20 godina nestalo je više od 400.000 Srba. Kako stvari stoje, za pet godina biće premašena projekcija Tuđmanovog establišmenta iz devedesetih – da će za sva vremena biti rešen problem srpskog pitanja, kad Srbe svedu na manje od tri odsto. Događa se tihi egzodus. Ne beže ljudi od dobra, nego od zla. Neprirodno je da žive starci bez mlađarije, neprirodno je da žive bez struje…
Da li i dalje smatrate, kao u vreme dok ste bili sekretar Vlade RSK, da bi za krajiške Srbe bilo bolje da je prihvaćen plan Z 4?
- Da. Činjenica je, međutim, da ga mi nismo prihvatili. Predlog plana doneli su nam 30. januara 1995. predstavnici Amerike, Rusije, Ujedinjenih nacija i EU. Napravili su taj predlog kako bi se predupredili svi ratovi i sukobi. Tražilo se rešenje, kompromis, kao sad za Kosovo. Sećam se da je ruski ambasador Vitalij Čurkin došao na kninsku tvrđavu i vikao: “Šta hoćete vi Srbi?! Nudimo vam državu u državi!”
Šta je zapravo bio plan Z 4?
- Srbi bi imali svoju vlast, parlament, novac, teritoriju i ambleme. Problem je, međutim, bio to što nam nisu dali sve ono što je Republika Srpska Krajina imala tad pod kontrolom. Plan je apsolutno isključuvao Zapadnu Slavoniju, gde je tad živelo 15.000 Srba, a istočnu Slavoniju, Baranju i zapadni Srem je tretirao kao prelaznu upravu od pet godina. Posle pet godina bi se vratila u ustavnopravni poredak Hrvatske. Bilo je teško reći zapadnim i istočnim Slavoncima: “Mi ćemo dobiti državu u državi, vi imate nešto za pet godina.” Nismo mogli postići jedinstven stav.
NEIDENTIFIKOVANE ŽRTVE
DA li posle ovoliko godina ima neidentifikovanih i neekshumiranih?
- OD 1.861 žrtve, rasvetljene su sudbine 1.084, i one su sahranjene. Kao nestalo, vodi se 777 ljudi. Postoje 152 registrovana grobna mesta koje Hrvati još nisu ekshumirali. Opravdanje traže u tome što su im puni kapaciteti mrtvačnica gde se odlažu ta tela koja su ekshumirana a nisu identifikovana. Imamo još 362 ekshumirana posmrtna ostatka koja nisu identifikovana.
Dragana Matović