Никола Церовац је рођен 1948. у Стрмици, код Книна, тада индустријски развијеном селу у чијој циглани су његови рођаци и презимењаци били на руководним мјестима. Његов отац је послије циглане прешао на ново радно мјесто у Книн, а у слободно вријеме је водио Пчеларско друштво. У Книну се школовало троје дјеце из те породице која је саградила скромну кућу у насељу Синобадова главица близу цркве и парохијског дома у којем је први учитељ био Доситеј Обрадовић.
Никола је завршио Економску школу у Книну у једној од њених првих генерација. У Београду је завршио Вишу економску школу. Цијели радни вијек провео је у Удружењу ликовних умјетника Србије. Пензионисан је као шеф рачуноводства УЛУС-а, у којем је радо прихваћен и послије одласка у пензију.
У Сремчици је његова породица саградила породичну кућу у којој је Никола касније основао прави сликарски легат. Много времена посвећивао је узорно обрађеној башти, винограду и воћњаку, производио је вино и ракију и месне производе искључиво за бројне госте те куће и пријатеље. Био је изузетно вриједан, породичан човјек.
Он је био и још нешто, а то ће и остати у успоменама, поштовалац вриједности српске националне културе (ако смо нашли прави опис) и, посебно, заљубљеник у ликовно стваралаштво. Стекао је изузетно велик број пријатеља међу ликовним ствараоцима и то без обзира на њихову припадност различитим генерацијама. Друштвена заједница је то цијенила, Церовац је добитник Златног беочуга КПЗ Србије и још неколико друштвених признања.
Сачувао је успомене о успостављању веза УЛУС-а са древним српским православним манастиром Крка код Кистања, у Далмацији, у којем је давне 1614. године почела да дјелује најстарија богословија у српској цркви и једна од најстаријих школа у српском народу, и побринуо се да оне буду публиковане. Педесетих година прошлог вијека након што је каснији академик Бата Михаиловић ту насликао двије умјетничке слике, архимандрит Никодим Опачић затражио је од управе УЛУС-а да упути у манастир Крка још неколико умјетника.
Десетак година послије, ту су боравили каснији академик Мића Поповић, његова супруга Вера Божичковић, као и још двојица каснијих академика сликар Петар Омчикус и историчар умјетности Дејан Медаковић. Преци њих двојице су рођени на неколико километара или неколико десетина километара од тог манастира. Омчикуси су старином из Радучића код Кистања, а Медаковићи из Зрмањског краја, у Лици
Никола Церовац је с ликовним уметницима с којима је био свакодневно повезан као службеник УЛУС-а, 1986. године организовао аукцију, послије потреса у Книнској крајини и на подручју Босанског Грахова. Кнински музеј који је тада почињао да дјелује добио је 65 умјетничких дјела и новчану помоћ, а Грахово 65 слика и новац којим је поправљен кров до тада прилично оронуле родне куће Гаврила Принципа у селу Обљају и 3.000 књига за Дом културе који је носио Принципово име. Гдје су данас та ликовна дела тешко је рећи. Углавном, прогутала их је злочиначка „Олуја“. У „Олуји“ су нетрагом нестале и бисте епископа Стефана Кнежевића и Никодима Милаша, двије бисте Мис Аделине Ирби, Споменик гуслару и обиљежја другим заслужницима у крајишкој историји, „преживјеле“ су једино бронзане главе вукова на неколико јавних чесми. Израду свих тих обиљежја је обезбиједило Српско културно друштво „Зора“ и поставило их на мјеста с којих су чували историјско памћење.
Управо Никола Церовац је био међу оснивачима СКД Зора, 1989. године. То је било прво друштво или установа са српским именом у Социјалистичкој Републици Хрватској и једно од ријетких са српским именом у тадашњој СФРЈ.
Оснивачки скуп је одржан 8. јула на фудбалском игралишту „Буковице“ у Кистањама. Било је то у вријеме обиљежавања 600 година од Косовске битке и отварања нове зграде Богословије „Света три јерарха“ у манастиру Крка. Власти СР Хрватске нису регистровале друштво па је нова оснивачка скупштина одржана крајем 1989. године у Плавну, мјесту у којем је Доситеј Обрадовић написао своје прво дјело „Ижица“.
У љето 1990. године почела је да дјелује ликовна колонија Умјетничко братство манастира Крка, која је активна и данас, а већи број мјеста у сјеверној Далмацији обишли су тада истакнути српски књижевници. Друштво дјелује и сада и то под именом СКД Зора Книн-Београд.
Зора је убрзо по формирању постала симбол српске националне еманципације на подручју сјеверне Далмације а данас је у пуном смислу ријечи културна институција.
У манастиру Крка се данас налази око 250 дјела истакнутих српских ликовних стваралаца од којих је њих неколико та дјела у том манастиру и стварало. И колонија Умјетничко братство манастира Книна је обновила рад. У обезбјеђивању услова за њен рад незаобилазно је прегнуће и ентузијазам Николе Церовца.
Он је био и међу особама најзаслужнијим за обнављање Книнског ликовног салона који се сада одржава у Београду и назив му је Крајишки ликовни салон. Почетком 2022. одржан је 22. сазив тог салона, овај пут у Галерији 73, а претходни су били у Музеју железнице, Дому Војске Србије и у другим галеријама. Велики допринос у томе припада Комесаријату за избеглице и миграције, који је финансијски подржавао и рад ликовне колоније Умјетничког братства манастира Крка.
Колонија, СКД Зора Книн-Београд, Крајишки ликовни салон, издавачка дјелатност… чувари су успомена на несебичан допринос Николе Церовца.
Нека му је лака земља!
Данко Перић
КОМЕМОРАЦИЈА И САХРАНА
У четвртак 22. децембра 2022. у 11 часова у Дому ратних војних инвалида на Савском тргу број 9, у организацији Удружења Срба их Хрватске, биће одржана комеморација Николи Церовцу, док ће у петак у 12 часова бити сахрањен на гробљу у Сремчици.
Povezani tekstovi
