Piše: Savo Štrbac
O najavi uvođenja sankcija “Naftnoj industriji Srbije” (NIS) od strane Sjedinjenih Američkih Država pisalo se i govorilo mnogo tokom cele ove godine, a kulminiralo je prošle nedelje, kad je bilo izvesno da će sankcije biti i uvedene. Primena sankcija stupila je na snagu 9. oktobra, čime je prekinut ugovor između “Jadranskog naftovoda” (Janaf) i NIS-a o transportu do 10 miliona tona sirove nafte do kraja 2026, koji je hrvatskoj kompaniji godišnje donosio oko 40 miliona evra.
NIS je na listu sankcija SAD stavljen zbog takozvanog sekundarnog rizika, odnosno većinskog ruskog vlasništva, a usmerene su, između ostalog, na sprečavanje finansiranja rata u Ukrajini kroz novac koji dolazi od ruskih energetskih kompanija.
“To je loša vest za našu zemlju, očekivana. Višestruko je loša za Srbiju. Moram da napomenem da ovo nije upereno protiv pojedinaca i nije pitanje funkcionisanja samo jedne kompanije, već će imati teške posledice po zemlju i pogodiće svakog građanina”, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u vanrednom obraćanju, nakon uvođenja sankcija.
Iako su odnosi između Srbije i Hrvatske na veoma niskom nivou, Hrvatska je aktivno lobirala kod Amerikanaca da se NIS-u ne uvode sankcije, ne krijući da je njihov interes upravo u prihodima koje ostvaruju od naknade koju je NIS plaćao “Janafu” za transport nafte od Omišlja na Krku do rafinerije u Pančevu.Tim povodom oglasio se i hrvatski ministar privrede Ante Šušnjar:
“Ja sam celo vreme komunicirao da je “Janaf” zainteresovan da preuzme 20-25 odsto udela u ‘Naftnoj industriji Srbije’ prvenstveno kako bi zaštitio svoje poslovne interese. “Janaf” i NIS su već preko 40 godina u poslovnoj simbiozi, koja je do sada jako dobro funkcionisala i mislim da to treba tako i nastaviti. Što se tiče pretenzija na maloprodajno tržište, “Janaf” to nikada nije imao, niti će imati, kao što se recimo dogodilo u Hrvatskoj kada su neki strateški partneri ulazili na naftno tržište, pa ih je zanimalo isključivo maloprodajno tržište. Tako se ugasila rafinerija u Sisku. “Janaf” je isključivo zainteresovan za održanje poslovanja rafinerije u Pančevu, za zaštitu svojih poslovnih interesa, osnovne delatnosti kojom se bavi, a to je transport nafte.”
Na ministrovu izjavu sarkastično je reagovao predsednik Srbije:
“Hrvatski ministar zainteresovan da kupi? Hvala im na tome, mi smo zainteresovani da kupimo ‘Hrvatsku elektroprivredu', “Janaf”, da kupimo sve…. Ali, evo, obaveštavamo ih da imamo najbolju ponudu za HEP, mi ćemo dati 50 odsto više od svakog ponuđača i možemo to unapred da napišemo, samo da to imaju u vidu.”
A hrvatski ministar je uzvratio:
“Mi pričamo o udelu ruskog partnera u NIS-u. Zbog toga pričamo o svemu, jer su oni pod sankcijama. Ne zbog Republike Srbije i njenog vlasništva u NIS-u, nego zbog ruskih partnera. Republika Hrvatska je stopostotni vlasnik ‘Hrvatske elektroprivrede’ koja nema nikakve sankcije i nema nikakve potrebe sad za vlasničkim promenama. Okej, razumem. Francuska i Nemačka su bile u vrlo krvavom ratu, a danas su najveći privredni partneri. Mislim da treba okrenuti naše poglede ka budućnosti i slediti privredu. Oni su dobra vodilja, sport takođe… A ove neke stvari treba ostaviti istoričarima i stručnjacima da se bave time. Budemo li se bavili time, svi će otići daleko ispred nas.”
Znajući da ministar Šušnjar, inače advokat po zanimanju, dolazi iz desničarske stranke Domovinski pokret (DP), u kojoj je i visoki funkcioner (član predsedništva, Domovinskog odbora i Suda časti), pažnju mi je privuklo ovakvo njegovo, usudio bih se reći, razumno i racionalno rezonovanje, upravo zbog toga što se kosi sa stavovima i praksom njegove stranke.
Potsećanja radi, DP je podršku vladajućoj Hrvatskoj demokratskoj stranci (HDZ) uslovio, između ostalog, i izbacivanjem predstavnika Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) iz svih struktura vlasti; donošenjem novog zakona o grobljima; prestankom subvencionisanja glasila Srpskog narodnog veća (SNV) “Novosti”; osnivanjem muzeja žrtvama komunizma; ponovnog osnivanja tzv. Hrvatske pravoslavne crkve; još obimnijim procesuiranjem Srba za ratne zločine…
Za nešto više od godinu dana, koliko participiraju u vlasti, uspeli su da ostvare skoro sve pomenute zahteve.
Najveći im je uspeh donošenje zakona o grobljima, koji propisuje uklanjane nadgrobnih spomenika i ostalih sadržaja sa grobova koji “vređaju nacionalne, verske ili moralne osećaje građana ili vređaju vrednosti odbrambenog Domovinskog rata ili na bilo koji način veličaju agresiju na RH ili oružanu pobunu protiv RH tokom Domovinskog rata ili sudionike u toj pobuni ili na bilo koji način povređuju uspomenu na umrlu osobu”. Pripadnici ove stranke su bili veoma aktivni i u sačinjavanju spiskova “nepodobnih grobova”, koje treba ukloniti da ne “zagađuju hrvatsku zemlju”, u čemu su bili toliko agresivni da su Srbi proteklog leta i sami počeli da uklanjaju javno prokazana obeležja.
“Novostima” su drastično smanjene subvencije u odnosu na predhodni period. Srba iz SDSS, po njihovom izričitom zahtevu, inače dugogodišnjeg koalicionog partnera HDZ-a, više nema u strukturama vlasti ni po “dubini ni po širini”.
Pored veoma efikasnog pravosudnog aparata koje je stvorilo “hrvatski model” procesuiranja neprijatelja u građanskom ratu, pripadnici DP-a su osnovali i “Centar dr. Ivana Šretera” sa sedištem u Vukovaru, koji se “bavi istraživanjem ratnih zločina, žrtvama rata i poraća, dokumentovanjem i potragom za nestalima”, koji je već podneo više desetina krivičnih prijava, uglavnom protiv lokalnih Srba, a na čijem čelu je zamenik DP-a i saborski zastupnik Stipe Mlinarić, po zanimanju obućarski tehničar.
DP podržava i održava tzv. Hrvatski pravoslavni centar, čiji je cilj osnivanje “hrvatske pravoslavne crkve” po ugledu na onu Pavelićevu iz Drugog svetskog rata. I ovaj centar vodi takođe saborski zastupnik iz redova DP “hrvatski branitelj pravoslavne vere”, Predrag Mišić, koji za sebe kaže da je po nacionalnosti Hrvat, po narodnosti Srbin i pravoslavne veroispovesti(!?), po zanimanju kvalifikovani tesar, koji se svojevremeno proslavio i razbijanjem ćiriličnih tabli po Vukovaru.
Nedavno je hrvatska Vlada osnovala Poverenstvo (Komisiju) za utvrđivanje sudbine žrtava zločina počinjenih nakon Drugog svetskog rata, kojeg vodi aktuelni predsednik DP-a i potpredsednik Hrvatskog sabora i donedavni dugogodišnji gradonačelnik Vukovara Ivan Penava, po zanimanju diplomirani kineziolog, čiji je prvi korak bio da formira stranački Odbor za istraživanje jugoslovenskih komunističkih zločina, na čije čelo je postavio kontraverznu istoričarku Vlatku Vukelić, koja se već proslavila tvrdnjama poput one da ustaški logor za decu u Sisku iz vremena NDH nije bio logor, već prihvatilište.
Eto iz kakve stranke dolazi ministar Šušnjar, zbog čega su njegove izjave, posebno onaj deo “da se treba okrenuti ka budućnosti i slediti privredu a neke stvari ostaviti istoričarima i stručnjacima”, privukle i moju i pažnju mnogih Krajišnika, uključujući i neke medije u regionu.
Njegova javna odstupanja od stranačkih stavova i prakse neko bi mogao dovesti u vezu s činjenicom da nije učestvovao u ratu devedesetih (rođen je 1983). Međutim, ni to tumačenje “ne pije vodu”, jer i mnogi drugi Hrvati, i mlađi od njega, uključujući i one koji su rođeni i posle rata devedesetih, masovno odlaze na Tompsonove koncerte okićeni ustaškim obeležjima i horski uzvikuju “za dom spremni”, dok s druge strane zabranjuju nastupe pevača iz Srbije, poput Bajage pod insinuacijom da je u ratu devedsetih u Kninu svojim pevanjem podizao moral krajiškim četnicima.
Pa šta je onda u pitanju?
Interes za zaradom, što i sam ministar, kao i ostali hrvatski čelnici, priznaje. Narod bi rekao “čist račun, duga ljubav”.
Da li bi ovakvi i slični ekonomski interesi mogli postati temelj za širu saradnju dveju država i dvaju naroda, pa i celog regiona?
Mogli bi, uz uslov da političari u obe države pokažu spremnost na popuštanje i odustajanje od mera koje izazivaju nove tenzije.
Izvor: Politika
Povezani tekstovi
