U zoru 4. avgusta, nad Likom, Banijom, Kordunom i severnom Dalmacijom počeo je pogrom znan kao „Oluja“ i za samo četiri dana Hrvatska je očišćena od srpskog življa. U beskrajnoj koloni izbeglica koje su bile žrtve ovog stravičnog pogroma Srba, bila je i učiteljica OŠ „Heroji braća Popović“ iz Donjeg Lapca, koja se nerado seća tih dana, kada je sa sestrama i njihovim porodicama napustila svoj dom.
Crne brojke
1.861 osoba stradala ili nestala
1.216 ubijenih civila
551 ubijena žena
150 ukopanih pod oznakom „nepoznat“
Traume su tolike, da i sada kada posećuje članova porodice koji su se vratili da žive u obližnjim ličkim selima ne voli ni na koji način da privlači pažnju na sebe i bilo koga svog zbog i bezbednosti, njihove i svoje, ne želi da joj se ime javno objavi.
- Bilo je jezivo, neopisivo, nosili smo se sa situacijom kako smo znali i umeli – započinje priču za „Alo!“ ova učiteljica u penziji i dodaje:
- Mlađa sestra je od straha i stresa prespavala ceo put do Beograda iščekujući napad na kolonu, jer su nam usput javljali da nas kod Vakufa čekaju Hrvati sa jedne i muslimani sa druge strane. Nismo verovali da ćemo izvući žive glave. Neka baka Perka, koja se zatekla sa nama, nije mogla da prestane da mokri od straha. Stariju sestru su dobar deo puta pratile sve životinje koje je pustila iz štale da se snađu. Sve što je imala pred kućom išlo je za njom iza kamiona kojim smo se vozili. Koza Roza prva, za njom jarići, prase, kokoške, sve…
Zatim muk, tišina, teško se priseća svega što odavno želi da potisne:
- Jelena je bila moja učenica. Ona, brat, majka i otac bili u automobilu blizu nas. Auto je bio pretrpan, još dvoje ljudi je sedelo sa njima unutra. Negde smo se razišli i pogubili usput. Kada je naš kamion prošao Petrovac, prema Banjaluci, negde na pola puta sreli smo strica male Jelene, Nikolu Rajića, koji je vozio kamion Crvenog krsta pun hrane za Donji Lapac. Pitao je šta se dešava jer pojma nije imao da je počeo egzodus. Molio nas je da uzmemo hranu iz kamiona i raspitivao se o svojima. Pošao je prema Petrovcu, gde smo ih poslednji put videli.
Deo kolone u kojoj su bile S. M. i njene sestre uskoro je stigao do Banjaluke, kad je kolonom projurila stravična vest:
Tragično stradanje Srba iz RSK na Petrovačkoj cesti za vreme Oluje 1995
- U Banjaluci smo čuli da je Nikola kod Petrovca pronašao svog brata, snaju i dečicu i da je njihova majka, računajući da će maleni biti bezbedni u kamionu Crvenog krsta, rekla deci da sednu sa njim u kamion, da krenu ka Banjaluci. Deca su sela i nisu prošli ni 100 metara kada je kamion crvenog krsta pogodila granata. Oboje mališana poginulo je na licu mesta – i posle 24 godine kroz suze priča naša sagovornica i priseća se:
- Mala je išla kod mene u treći razred, a maleni je bio prvi. Samo kad se setim kako je bila slatka, dobra i poslušna. Veče pre toga mi je došla na vrata jer je onako mala pomogla mojoj sestri da prenese neke stvari do kuće.
Marija M. Zarić
Povezani tekstovi
