Iako već 10 godina nepravedno trune po australijskim, pa ustaškim istražnim kazamatima, optužen bez dokaza za (ne)dela koja su mu lažno pripisana, osuđen i pre suđenja, i danas uz njegovo ime stoji epitet – heroj.
Razumljivo je što se sa tim ne slažu liberalne frakcije srpskog društva, ali iznenađuje indolentnost druge strane. Da nema „Veritasa“ i Save Štrpca, ne verujem da bi bilo nekog ozbiljnijeg delovanja iz Beograda po ovom pitanju. Tužno je što sve ređe imamo priliku da uz pomen njegovog imena čujemo bilo šta drugo osim osude hrvatske strane ili tišine domaće javnosti.
Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, svojim životom i danas piše roman. Još kao dete ostao je bez oca, pa je iz materijalnih razloga završio u hraniteljskoj porodici. Nakon nekoliko godina sa majkom i dve sestre odlazi u Australiju, školuje se, što u obrazovnim ustanovama, što na ulici. Iako je to bio preduslov za raznorazne poslove, kao zreo čovek, uz rodoljubiv naboj, ostavlja svoj dotadašnji život i počinje da piše herojsku biografiju.
Na sudbinu Dragana Vasiljkovića ne može se gledati kao na sudbinu državljanina Australije, već kao na osvetnički čin nad srpskim herojima. Pakovanje dokaza, lažni svedoci, montirani procesi, gotovo „haška praksa“, opisi su koji najbolje oslikavaju „susjedsko sudstvo“, a tišina po tom pitanju kod nas otvara sumnju u dostojnost nas potomaka prema nasleđu naših očeva, pa i dedova, a potvrđuje tezu o kratkom pamćenju Srba.
Ostaje i pitanje zašto nema dugotrajne reakcije javnosti, medija, pa i državnih institucija, kad je već sadašnji ministar odbrane dao izjavu na ovu temu odmah po objavljivanju presude? „Doneti takvu presudu u Splitu, gde žrtve zverskog mučenja u logoru ‘Lora‘ još čekaju pravdu, jeste ruganje istini“, naveo je ministar i dodao: „Od zakona koji se donosi da bi se proterani Srbi proglasili agresorima, do presude Vasiljkoviću, u kojima, osim politike, nema dokaza, osveta je zamenila pravo.”
Povezani tekstovi
