Dvadeset i sedam godina nakon što su srpske paravojne snage ubile na desetine Hrvata u selu Voćin, u Zagrebu će se suditi 29 optuženih. Međutim, nijedan od njih se neće zaista pojaviti na sudu.
U popodnevnim satima 18. augusta 1991. godine kamion sa žutom ceradom se zaustavio ispred hotela u Voćinu, selu sa preko 1.500 stanovnika u centralnoj Slavoniji u Hrvatskoj, udaljenom 130 kilometara od Zagreba.
Ništa se nije činilo neobično u vezi sa njihovim dolaskom, ali ljudi u kamionu nisu bili obični gosti hotela..
Naime, iz kamiona je izašlo nekoliko naoružanih ljudi u maskirnim uniformama koji su ušli u zgradu i uperili puške u ljude koji su sedeli u baru u hotelu, naredivši im da legnu na pod.
Jedan od naoružanih ljudi zatražio je da vidi menadžera hotela. Ispred njega je istupio Branko Ilić koji je odgovorio da je on odgovorno lice, nakon čega su naoružane osobe skočile na njega i stavile mu lisice na ruke.
Izveli su ga izvan hotela i ugurali ga u kamion. Žena koja je radila za šankom pitala je jednog od naoružanih lica šta će biti s Ilićem. Lice joj je naredilo da beži i ona se odmah uputila na najbližu autobusku stanicu.
Dok je čekala na autobuskoj stanici, kamion je krenuo prema Lageru Sekulinci, mestu poznatom kao baza srpskih paravojnih snaga u voćinskom okrugu. Nakon ovoga su stanovnici Voćina često viđali kamion, ali nikada više nisu živog videli i upravnika hotela Branka Ilića.
Ilićevo telo pronađeno je sedam godina kasnije u Lageru Sekulincima, što je bilo potvrđeno DNK analizom. Pretpostavlja se da je ubijen.
Ova rekonstrukcija događaja od 18. augusta 1991. napravljena je na osnovu svedočenja šest svedoka među kojima su i Ilićevi roditelji, koji su dali iskaz u policijskim stanicama ili tužilaštvu.
Vozač kamiona je bio Slobodan Bosanac, iako su ga tužioci u javnosti identifikovali samo s inicijalima. „Svi smo ga se bojali. Vozio je žuti kamion kroz selo i odvodio ljude. One koje je vodio u Sekulince više se nikada nisu vraćali“, rekao je svedok identifikovan s inicijalima C.S. koji je bio u hotelu kada je Ilić odveden.
Isti kamion je korišćen i za odvođenje drugih zarobljenih hrvatskih civila u Lager Sekulinci, stoji u optužnici koja tereti 29 osoba srpske nacionаlnosti, bivših komandanata i pripadnika srpskih paravojnih formacija, da su počinile ratne zločine nad civilima i ratnim zarobljenicima, kao i za uništavanje domova i kulturnih i istorijskih spomenika, od sredine jula do sredine decembra 1991.
U optužnici se navodi da je Ilić bio jedan od 47 civila i trojice ratnih zarobljenika ubijenih u hrvatskim selima Voćin, Hum i Krasković.
Većina zločina počinjena je tri dana pre povlačenja srpskih paravojnih snaga iz Lagera Sekulinci. Prema optužnici, u noći između 13. i 14. decembra, tokom događaja koji će postati poznat kao masakar u Voćinu, ukupno je ubijena 31 osoba.
„Dok su se srpske snage povlačile iz Voćina i okolnog područja, oni su išli od kuće do kuće i ubili veliki broj preostalih hrvatskih civila… Preživeli su samo oni koji su se sakrili, pa ih srpske snage nisu pronašle“, stajalo je u opisu masakra u optižnici Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića.
Istraga o ovim zločinima u Hrvatskoj, pre nego je rezultirala optužnicom, trajala je 24 godine, a suđenje bi, prema rasporedu, trebalo da započne 16. oktobra pred Okružnim sudom u Zagrebu.
Svim osumnjičenima će biti suđeno u odsustvu – što je uobičajena praksa u predmetima ratnih zločina protiv Srba u Hrvatskoj. Tu praksu su kritikovali aktivisti nevladinog sektora. Prema podacima iz optužnice u koju je BIRN imao uvid, većina optuženih danas živi u Srbiji.
Optužnica tereti srpske paravojne komandante i njihove podređene za učešće u mučenju i ubijanju civila.
„Оsumnjičeni su … pljačkali civilno stanovništvo oduzimajući im osobne automobile, traktore, novac i sve druge vrijednije stvari. Zapalili su, minirali i uništavali gospodarske objekte, ali i kuće i gospodarske zgrade stanovnicima hrvatske nacionalnosti. Prema civilima su nečovječno postupali uskraćujući im medicinsku skrb i opskrbu osnovnim živežnim namirnicama tjerajući ih na prisilni rad i obavljanje najtežih poslova kao i zabranjujući im da svoje mrtve i ubijene pokapaju na mjesnom groblju“, navodi se u optužnici.
Nakon zlostavljanja, žrtve su ubijene, ali ne samo hicima iz vatrenog oružja, već su neke žrtve ubijene udaranjem čeličnim lancima, zabadanjem eksera u prsni koš, udarcima sekirom u glavu, a neke žrtve su zaklane nakon čega su njihova tela zapaljena, dodaje se u optužnici.
Pljačke, ubistva i uništavanje
Srpske paravojne snage kontrolisale su Voćin od leta do sredine decembra 1991. godine.
Neki izveštaji sugerišu da su paravojna formacija Beli orlovi i oružane snage samoproglašene Republike Srpske Krajine delovale u ovoj oblasti, dok se u drugim navodi da su u Voćinu takođe prisutni bili i dobrovoljci Srpske radikalne stranke (SRS) poznati kao „Šešeljevci” (imenovani po lideru stranke Vojislavu Šešelju).
Jedan od prvih iskaza svedoka u ovom predmetu odnosi se na 19. avgust 1991, dan nakon što je Ilić nestao. Svedok je rekao da je to bio dan kada su srpski borci počeli da se kreću u grupama i pucaju iz oružja.
„Odmah nakon toga počeli su pretresati hrvatske domove. Tražili su oružje i radio opremu. Moju su kuću pretresali dva puta, ali nisu našli ono što su tražili“, prisetio se svedok.
„Kada ne bi pronašli što su tražili, iz kuća su uzimali sve što bi im se dopalo. Zlato, poljoprivredne mašine ili automobile“, dodala je ona.
Situacija se nakon ovoga pogoršala; lokalno stanovništvo je hapšeno, uzimali su ih kao taoce i ubijali.
Prema iskazima svedoka, 14. septembra u večernjim satima je jedan od osumnjičenih, u pratnji grupe neidentifikovanih muškaraca, ušao u kuću Antuna Vulfa, u kojoj je bio i svedok Z.T.
Z.T. je uspeo da se sakrije u jednoj od soba, dok su osobe koje su došle počele da tuku Vulfa u kuhinji. Posle batina usledili su pucnjevi, nakon čega su Vulfa odveli.
Svedok Z.T. je iz svog skrovišta izašao tek ujutro. Na kuhinjskom podu je video isčupanu kosu i čahure.
Niko taj dan nije znao gde su odveli Vulfa, ali je nekoliko dana kasnije njegovoj porodici rečeno da se on nalazi u pritvoru i da će mu biti potrebna topla odeća. Porodica je verovala da će on u datom trenutku biti razmenjen za srpskog zarobljenika, ali ga nakon te noći 14. septembra niko više nije video živog.
Na osnovu iskaza svedoka, tužilac je zaključio da je Vulf verovatno ubijen. On je jednog od osumnjičenih, kao pripadnika novoosnovanih srpskih policijskih snaga, optužio da je učeštvovao u odvođenju i ubijanju Vulfa.
Konačno su, prema optužnici, u noći između 13. i 14. decembra, paravojne formacije su, dok su se kretali ulicama Voćina i pucajući u lokalne stanovnike, postavile tenk.
Fotografije iz tog vremena pokazuju tela civila koja leže po ulicama i u jarcima pored puta. Iste noći, prema optužnici, paravojne snage su iz tenka otvorile vatru na toranj crkve Svete Marije u Voćinu, koja datira iz 15. veka. Zatim su paravojne snage, koje su unutar crkve prethodno uskladištile municiju i eksploziv, raznele crkvu do temelja, navodi se u optužnici.
U članku New York Times-a koji je ubrzo nakon ovoga objavljen, stoji da su oni iza sebe „ostavili smrt i razaranja”.
Srpski advokati dovode u pitanje optužnicu
Ivan Gvozdenac, advokat iz Novog Sada, kazao je kako je nekoliko advokata iz Srbije zatražilo od Okružnog suda u Zagreba da učestvuju na suđenju kao amicus curiae (prijatelji suda), s obzirom da pred hrvatskim sudom ne mogu službeno braniti ljude.
Gvozdenac za BIRN kaže da on i još neki srpski advokati žele da „učestvuju u odbrani na bilo koji mogući način”.
Dodaje kako neće osporiti činjenicu da se ratni zločin dogodio, ali je kritikovao sporost pravosudnog sistema u rešavanju predmeta.
„Ovo je kopanje u zaboravljeni spor, a to se događa nakon 30 godina, kada postoji neka vrsta koegzistencije između Srba i Hrvata”, ističe on.
Takođe kritikuje i optužnicu koju je pokrenulo hrvatsko tužilaštvo.
„Postoji pitanje o izboru optuženih od strane hrvatskih institucija. Ako pažljivo pročitate optužnicu, videćete da je određena paravojna formacija optužena za ovaj zločin, ali članovi te formacije ne mogu da budu identifikovani, tako da oni optužuju grupu ljudi bez ikakvog kriterijuma“, objašnjava Gvozdenac, dodajući da očekuje da dokaže da njegov branjenik nije kriv.
Za zločine iz Voćina suđeno je nekoliko osoba, a nekoliko njih je osuđeno. Jedan od njih je Slobodan Bosanac, vozač kamiona. On i Valentin Savić bili su osuđeni na po 20 godina zatvora, nakon čega je Bosancu kazna smanjena na 18 godina i on je 2008. godine oslobođen. Sada će mu biti ponovo suđeno, za druga ubistva u Voćinu.
U međuvremenu je zbog nemara lekar identifikovan inicijalima M.V. osuđen na četiri godine zatvora, jer ranjenim žrtvama nije pružio adekvatnu negu.
Slučaj Voćin je bio deo optužnica protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja pokrenute pred MKSJ-om. Milošević je preminuo tokom suđenja 2006. godine, dok je Šešelj oslobođen svih optužbi, osim one za ratni zločin nad Hrvatima u Vojvodini.
Šešelj je posetio Voćin u novembru ili decembru 1991. godine kako bi „podigao moral vojnika”, rekao je svedok pred MKSJ-om, ali je ovaj deo optužnice odbačen pre glavnog pretresa.
Izveštaj New York Timesa iz decembra 1991. godine sugerisao je da meštani sela koji su preživeli ova ubistva „imaju malo nade da će se neko suočiti sa pravdom”.
Dvadeset sedam godina kasnije, kada se sudi navodnim počiniteljima, jedino je sigurno da okrivljeni neće biti tu da čuju presudu koju će sud izreći.
Povezani tekstovi
