SUDBINE: PRIJATELJI IZ REPUBLIKE SRPSKE TRAGAJU ZA BRAČNIM PAROM PROTERANIM IZ KNINA
“Tražim porodicu iz Knina koja je u izbegličkoj koloni ‘95. boravila dva dana u Trnu kod Laktaša: suprug Milorad sa suprugom u devetom mesecu trudnoće.”
Ovaj apel Vesna Blagić Tarabić već treću godinu za redam, u danima sećanja na pogrom Krajiških Srba, objavljuje na društvenim mrežama. Do sada je potraga bile neuspešna, ali Vesna se nada da će ove godine biti bolje sreće jer je zahvaljujući prijateljima iz Novog Sada, njen status na Fejsbuku podeljen više od 700 puta.
- Želimo da se posle toliko godina sretnemo u drugačijim okolnostima i u prijatnijem ambijentu. Želimo znati da su živi, zdravi i srećni i želimo upoznati njihovog dečaka ili devojčicu, koja ovog avgusta puni 22 godine – kaže Vesna. Prijatelja iz okoline Knina seća se samo iz priča svoje majke Radmile, jer je ona u avgustu 1995. imala samo tri godtine.
- Bilo je strašno, izbeglička kolona nepregledna, po komšijskim dvorištima traktori, zaprege, kamioni i ljudi koji su za tren oka izgubili sve što su ceo život sticali, negovali, voleli – priča Radmila Blagić. I danas joj u oku zaiskri suza kada o tome priča.
RT, RT, RT ♥ pic.twitter.com/OhOl8UCYX4
— Zadnji žmurim (@RadeJokic) August 4, 2017
Blagići, koji su i sami sa dvoje male dece 1992. izbegli iz Travnika, u to su doba žlveli u privremenom smeštaju u naselju Trn kod Laktaša. Boravili su nedaleko od „Ambalažerke”, a u krugu ovog preduzeća bilo je zborno mesto i odmorište za hiljade izbeglica iz Krajine na putu ka Srbiji.
- Htela sam da pomognem, bar malo, bar nekom, iako smo i sami jedva preživljavali. Zapazila sam trudnicu, premorenu i lica spečenog od vrućine jer se danima na plus 40 zlopatila na vrelom asfaltu. Nije imala više od dvadesetak godina i zvala se, čini mi se, Snježana – priča Radmila.
Pozvala je trudnicu i njenog supruga, stasitog crnokosog Milorada, te njihovu baku u svoj dom. Skromni i nenametljivi, jedva su pristali da udu, istuširaju se i prespavaju bar jednu noć u krevetu u čistoj posteljini.
- Nismo mnogo pričali, njima su se oči sklapale od umora, trudnica je jedva ušla u kadu da se okupa. Rekli su nam samo da su pobegli doslovno sa svoje svadbe – kaže Radmila. Još je potresniji bio rastanak sledećeg jutra. Kninjanima su javili da kolona kreće dalje i da pre osam moraju biti na zbornom mestu. Ustali su u zoru da se pozdrave sa domaćinima. Milorad se dugo zahvaljivao i obećao: “Jednog dana kad sve ovo završi doći ću da vas posjetim.”
Blagići ne veruju da su ih prijatelji iz Knina zaboravili. Verovatno su ih tražili na staroj adresi, ali Blagići su se preselili i sada žive u Laktašima, u svojoj kući u Ulici Mije Aleksića. I iščekuju posetu prijatelja koje su prvi i poslednji put videli pre 22 godne.
Kada je kolona krenula dalje, seća se Radmila, posle dana nesnosne žege, nesretne ljude je zasula kiša. Bacali su sa traktora i prikolica spakovanu ćebad, jorgane, vreće sa garderobom. Sve je to, kaže, bilo natopljeno i uništeno, kao da izbeglicama nije bilo dovoljno jada i bede.
- Dugo sam stajala uz ogradu i razmišljala kako je sve to podnela mlada trudnica i da li će stići zdrava do porodilišta – kaže Radmila Blagić.
Strah od porođaja nasred druma
Mladi par iz Knina je pričao svojim domaćinima da su pobegli doslovno sa svog venčanja i da nisu uspeli čestito ni da raspreme svadbene stolove kad je “Oluja” počela, a kolona izbeglica krenula u progonstvo.
- Pitala sam ih, bez ikakve zadnje namere, kao prijatelje, zašto se nisu venčali ranije jer je mlada žena bila pred porodom. Oni su rekli da su čekali da vide šta će biti: hoće Ii biti rata, hoće li ostati u Krajini, da li će se mlada poroditi u Kninu ili negde drugde. Milorad je rekao: „Evo šta smo dočekali, sad tek ne znamo kud ćemo išta ćemo, bojim se, porodiće se na drumu iti u šumi” I mlada žena je bila prestravljena, ali nije imala snage čak ni da kuka. Srce mi se steglo, i sama sam majka i imam dve kćerke. Znam šta je i trudnoća i izbeglištvo i beskućništvo, i znam kako je
odgajati malu bebu bez igde ičeg – kaže Radmila Blagić
Nismo pitali za prezime
Blagići kažu da im potragu otežva to što ne znaju iz kojeg su tačno mesta izbegli mladi supružnici koje su upoznali u avgustu 1995. u izbegličkoj koloni. Ne znaju im ni prezime.
- Bia je takva situacija da ih za prezime nismo ni pitali Bilo nam je važno samo da bar na trenutak pomognemo ljudima koje smo doživei kao bliske i drage, skoro kao rođake – kaže Radmila Blagić.
Podelili poslednje zalogaje
Kada su odlaztti, mladi Kninjani su se dugo zahvaljivali domaćinima.
- Spustili su na polasku neku kesu pored vrata. Bila je puna konzervi mesnih narezaka koje su oni dobili kao pomoć. Dali su nam jedino što su imali i što ih je moglo na putu neizvesnosti i neimaštine spasiti od gladi. To često spominjemo i uvek se rasplačemo tim činom beskrajne dobrote – priča Vesna Blagić Tarabić
Milkica Milojević
Povezani tekstovi
