Zovem se Tamara i imam 36 godina. Poslednjih godinu dana živim život kao iz filma, horor filma.
Uskoro se bliži 6. jun, dan na koji su naši životi prošle godine zaustavljeni.
Mi smo sasvim obična porodica iz Beograda, tata ima 66 godina i nedavno je otišao u penziju koju je toliko dugo čekao.
Radovao se penziji da može da uživa u aktivnostima koje se ne tiču posla a to je gajenje životinja, baštovanstvo i sitne majstorije oko kuće.
Ta idila je naprasno i kao grom iz vedra neba prekinuta 6.6.2022. kada je uhapšen na granici sa Hrvatskom i optužen za ni manje ni više – ratni zločin.
Tata je rođen u Hrvatskoj, u njegovoj obožavanoj Lici, tamo ima kuću iz koje su baba i đed izbegli 1995. a zatim su je on i njegova braća i sestra obnovili 2006.
Tamo se provodi svako leto, mesec dana svake godine je odvojeno za Liku.
Tata ima i hrvatsko državljanstvo i putovnicu koja je nedavno istekla pa se u junu prošle godine uputio u Tovarnik, pogranično naselje, da je obnovi.
Putovao je sa mojim bratom i tada su ih na granici zaustavili, razdvojili i započeli najčudnije ispitivanje ikada koje je trajalo oko 4-5 sati.
Završilo se tako što je policija prišla mom bratu i rekla mu da može da se vrati kući a da je tata uhapšen. Stigli su da se pozdrave kada je tata u onolikom stanju šoka uspeo da mu kaže da ga terete za ratni zločin.
Dani koji su usledili su dani čiste agonije za celu porodicu. Tata je odvezen u policijsku stanicu u Vinkovcima a zatim u istražni zatvor u Osijeku (u kom se nalazi i danas).
Brzo smo se organizovali, i pošto je tata i sam bio advokat i ima prijatelje u advokatskim krugovima, već sutradan smo angažovali advokata iz Osijeka i saznali da ga Državno Tužilaštvo Republike Hrvatske tereti da je tokom 1991. i 1992. godine psihički i fizički zlostavljao hrvatske ratne zarobljenike u logorima koji su tada postojali u Srbiji (Sremska Mitrovica, Stajićevo i Niš) ?!
Sve to ne bi bilo toliko bizarno da se u optužnici ne navodi „Major Medić“ bez ikakvog imena, pa je bilo zgodno pozajmiti ime mog oca Vojislava Medića, koji zaista jeste radio pri vojsci.
Ali moj otac niti je bio major po činu, niti je išao po logorima, niti je mogao to da čini, jer funkcija istražnog sudije Vojnog suda to ne dozvoljava.
U toj optužnici dalje stoji kako je Major Medić prvo vreme 1991. radio u MUP-u Zagreba i bio u štabu ratnog vojnog komandanta hrvatske vojske – izvesnog Blage Zadre.
Piše kako je boravio na teritoriji Vukovara tokom borbi i bio na strani Hrvatske, a zatim je kao član KOS-a (kontraobaveštajne službe), na iznenađenje svih Hrvata, prešao na stranu Srbije i zlostavljao ljude koji su u ratu bili zarobljeni i dovedeni u sabirne centre na teritoriji Srbije.
Vidite, tata tada prvi put čuje za ova imena, za ove događaje, neverica i šok su toliki da sve mislite da ćete se probuditi iz nekog sna. Tata je u to vreme za koje ga optužuju radio u Vojnom sudu u Ustaničkoj i kretao se svaki dan na relaciji kuća-posao.
Nikada nije bio član niti jednog operativnog tima KOS-a, za šta je sudu u Osijeku priložio i potvrdu nadležnog državnog organa, niti je ikada išta radio u Hrvatskoj.
Svoj celokupni radni staž ostvario je u Srbiji, za šta takođe ima potvrdu, kao i da je penzioner Republike Srbije.
Svedoci koje je Tužilaštvo Republike Hrvatske dovelo (a to je 30 bivših logoraša i branitelja Vukovara) tvrde kako je Vojislav Medić penzionisani MUP-ovac Zagreba i kako prima hrvatsku „mirovinu“.
Sudsko veće u Osijeku je tada zatražilo od republičkog penzionog fonda izvod iz registra u kom zaista stoji da Vojislav Medić u tom registru ne postoji.
Dakle, ne prima hrvatsku penziju, nikada tamo nije radio, nema veze ni sa MUP-om Zagreba, ni sa Vukovarom, ni sa Blagom Zadrom, ni sa logorima.
Svako ko je išta učio o pravu i o sistemu bivše JNA zna da je funkcija istražnog sudije Vojnog suda potpuno nespojiva sa pretkrivičnim radnjama i ispitivanjima po logorima (a kamoli zlostavljanjima).
To je tada radila Vojna policija, a istražne sudije su bile zadužene za vršenje eventualnih uviđaja ukoliko se dogodi da neko od vojnika smrtno strada ( i to u prisustvu kriminalističkog tehničara, patologa i zapisničara).
Da zlo bude veće, mi smo dostavili sudu u Osijeku oko 500 stranica materijalnih dokaza iz Arhive Vojnog suda u Beogradu koji crno na belo prikazuju gde je tata bio i šta je radio tokom tog perioda.
Gotovo svaki dan je pokriven izveštajima o tome koje istražne radnje je sprovodio, koliko ljudi je saslušavao u Beogradu, koji broj predmeta je otvorio, zatvorio i potpisao.
Ni u teoriji nije moguće da je on iz Beograda tada prelazio liniju borbe i boravio u Vukovaru/Zagrebu. Ovde se radi o zameni identiteta, Hrvatska traži nekog Medića, a ni sama ne zna kog.
Uhapsili su nevinog čoveka i već godinu dana traje njegovo stradanje. Lišen slobode, viđa svoju porodicu preko stakla i slušalice, nosi lisice na rukama i na nogama.
Uništeno mu je dostojanstvo i ugroženo zdravlje. Moj otac Vojislav Medić ceo život spava snom pravednika, nikada nije imao razloga da se plaši odlaska u Hrvatsku što i pokazuje činjenica da je potpuno čiste savesti tog dana krenuo po svoju novu putovnicu.
Nakod godinu dana „istrage“, 22. marta 2023. sud mu potvrđuje optužnicu i njemu se sada sudi.
Igra apsurda kojoj se ne nazire kraj. Hrvatska dovodi svedoke, bivše logoraše i branitelje, koji po nekoj komandi svedoče lažno i koji bez imalo skrupula pokazuju prstom u čoveka čiji lik nikada u životu nisu videli.
Postavlja se pitanje – koja je poenta i cilj svega ovoga?
Da li je zapravo važno da se osudi neki Srbin, pa makar to bio i pogrešan, nevin? Na to pitanje nemam odgovor i sve moje molitve su uprte u to da u toj državi ipak ima nekog prava i pravde i da će se tata uskoro vratiti kući.
Povezani tekstovi
