ИЗМЕЂУ ДВИЈЕ ГОДИШЊИЦЕ
Један од значајнијих догађаја у протеклој години свакако је и престанак рада Хашког Трибунала (МКСЈ), којег је у мају 1993, у јеку грађанског рата на подручјима Хрватске и БиХ, основао Савјет безбједности Уједињених нација, у складу са главом VII Повеље УН-а, као одговор на масовне злочине, који су се у том времену дешавали на ратом захваћеним подручјима.
Са жалошћу констататујем да тај трибунал није испунио ни један од циљева због којих је основан. Избор догађаја и оптуженика био је селективан, па самим тим није ни могао донијети правду жртвама и њиховим породицама. Таквом селективношћу није допринио ни помирењу, него га је озбиљно угрозио. Својим пресудама није успио ни да допринесе превенирњу чињења злочина у будућности, о чему свједоче многи локални ратови широм свијета, који су се водили (или се још увијек воде) послије “југословенских”.
Једном рјечју Хашки трибунал је проводио селективну правду, углавном на штету Срба. А селективна правда је исто што и неправда. Иако је неспорно да су оружане снаге РХ у акцији “Олуја”, у августу 1995, изведеној уз сваковрсну помоћ МПРИ, за свега неколико дана из РСК протјерали скоро четврт милиона Срба, а њихова имања опустошили, те их више од 1.860, углавном старих и немоћних који су остали у својим кућама, побили и све то док су били под заштитом мировних снага УН-а, остаје чињеница да Хашки трибунал никога није осудио за тај злочин. А судио је тројици хрватских генерала, од којих је двојицу Претресно вијеће и осудило на дугогодишње казне затвора, али их је Жалбено вијеће, којим је предсједавао амерички судија Теодор Мерон, тјесном већином и под његовим притиском, ослободило.
Цинично звучи и изјава главног хашког тужиоца, Сержа Брамерца из децембра прошле године, да су злочини у Олуји “историјска чињеница, коју хрватска страна радо негира”. Да, историјска јесте, а за то што није и хашка, одговорност сноси и сам Брамерц првенствено због тога што није поднио ревизију на ослобађајућу одлуку Готовини и Маркачу, а могао је јер је имао довољно аргумената. За нас Крајишнике би било много корисније да се понашао као тужилац а не као историчар.
Након свих одлука које је у свом двадесетчетверогодишњем постојању донио МКСЈ, једино ми остаје да, са пуно горчине, признам да су моји сународници били у праву када су тврдили, још приликом његовог оснивања, да је тај трибунал заиста антисрпски.
Трибунал је отишао у историјску ропотарницу а насљедио га је Резидуални механизам, који има задатак да заврши оно што је започео а није завршио Трибунал. У раду насљедника ништа се неће промјенити у односу на селективнст пошто су функције из времена Трибунала задржали и Т. Мерон, и С. Брамерц.
И још један догађај између двије годишњице “Олује” завређује посебну пажњу а то је овогодишњи фебруарски Извјештај Вијећа за суочавање с посљедицама владавине недемократских режима, којег је хрватска Влада оснавала 2. марта 2017, чији је непосредни повод за оснивање био неколико мјесеци раније постављена спомен-плоча погинулим припадницима ХОС (хрватских оружаних снага) у домовинском рату у Јасеновцу, на којој је био уклесан и усташки поздрав из времена НДХ “За дом спремни”, који је под именом “Документ дијалога” објелодањен посљедњег дана фебруара ове године.
Оно што је мене, као Србина из Хрватске и припадника конститутивног народа у тој републици до њене сецесије од СФРЈ, посебно погодило, рекао бих и више од “контролисане” употребе усташких и комунистичких инсигнија, јесте приједлог Вијећа да “не сматра неприхватљивом изричиту забрану јавне употребе обиљежја некадашњих самопроглашених окупацијских власти и парадржавних творевина тзв. Републике Српске Крајине и њој претходећих ‘српских аутономних области’ и ‘српских области’ на територију Републике Хрватске (1990–1995).”
Ако бих и могао наћи оправдање за забрану крајинских инсигнија из тог ратног периода, не могу никако прихватити квалификацију да су Срби били окупатори простора на којем су вјековима живјели. Чини ми се да хрватско друштво ни послије оваквог извјештаја Вијећа за суочавање с посљедицама владавине недемократских режима, неће бити ништа демократскије него до тада.
У односима хрватске државе према Србима и њиховим проблемима у протеклој години нема битних промјена: ниједна ексхумација није обављена; индентификовано је тек неколико десетина од преко 400 раније ексхумираних посмртних остатака за које се са великом вјероватноћом претпоставља да припадају српским жртвама из ратова деведесетих; тихи егзодус Срба са “вјековних огњишта” и даље траје; крајишки Срби се и даље процесуирају и хапсе и на подручју Хрватске и широм свијета по потјерницама расписаним од стране хрватског правосуђа; хрватски судови и даље суде по “двоструким стандардима”; многа крајишка села “Теслиних сународника” још су у мраку; неисплаћене пензије из деведесетих и даље се не исплаћују; анекс “Г” Бечког споразума о сукцесији и даље се не примјењује; обнова у рату порушених кућа и стамбено збрињавање бивших носилаца станарског права се и даље рјешавају “на кашичицу”; штетни улози из деведесетих код експозитура “Југобанке” у Хрватској још се не исплаћују…
Уз много перипетија и “правних вратоломија”, у сарадњи Веритаса и неколико партнерских адвокатских канцеларија у Хрватској, процесуирано је и неколико припадника хрватских оружаних снага за злочине над Србима; неколико српских породица добило је парнице за накнаду штете за убијене рођаке и пред хрватским судовима и пред Европским судом за људска права (ЕСЉП); прва Српкиња добила је статус жртве сексуалног насиља из “Домовинског рата” коју су злостављали припадници хрватских оружаних снага; покренуто је на десетине нових поступака пред ЕСЉП за накнаду штете српским жртвама због “неефикасне истраге”…
Крајишници су са осталим Србима, подржани од СПЦ те влада Србије и Републике Српске, наставили да одржавају помене и парастосе жртвама ратова деведесетих али и свих предходних погрома и прогона. И добро је да је тако, јер народ који заборавља прошлост, ризикује да му се понови. А да никада нећемо заборавит ко смо, шта смо и одакле смо, гарантују нам наша дјеца из избјегличке колоне, о којима говоримо и у овогодишњем билтену, и њихова већ рођена и нерођена дјеца, о којима ће се тек говорити.
Радомир Кужет
Билтен ДИЦ Веритас за 2018. годину, Број 178 можете овдје погледати и преузети.
Povezani tekstovi
