Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење САД-а и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (А БиХ), извршиле су агресију на Српску аутономну област Крајина (с. Далмацију, Лику, Кордун и Банију), у саставу тадашње Републике Српске Крајине (РСК).
Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УНПРОФОР -а (сектори “Југ” и “Сјевер”) и да су дан прије представници РСК у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба. Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге А БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у САО Крајини, а омјер војника био је најмање седам према један у корист агресора.
За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ САО Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вјери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних огњишта, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске (РС).
На евиденцији “Веритаса” налазе се имена 1.903 погинулa и несталa Србина из ове акције и послије ње, од чега 1.247 (66%) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 564 (30%) женa, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од “црних рекорда” грађанског рата деведесетих прошлог вијека на просторима претходне Југославије.
Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.284 (67%) лица, док се на евиденцији несталих води још 619 (33%) лица, од чега 469 (76%) цивила, међу којима 240 (51%) жена.
Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.
Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.
Четврт вијека касније, амерички амбасадор у Хрватској из времена “Олује”, Питер Галбрајт, објелоданио је да је он лично, прије састанка у Женеви, Хрватима дао “зелено свјетло” за напад на САО Крајину због процјене да се Срби из РС и РСК спремају да нападну заштићену енклаву “Бихаћки џеп”, па су тако Американци, бирајући између двије зоне под заштитом УН-а, као “мање зло”, жртвовали Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.
Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена “Олује”, хрватски судови су правоснажно осудили двије особе: етничког Албанца Божу Бачелића алијас Реџу Ђинђића (случај “Прукљан и Мандићи”), и етничког Србина Рајка Кричковића (случај “Кијани”).
И суд БиХ судио је и осудио једног припадника 5. МК А БиХ, Шефика Алића, за ратни злочин над четворицом припадника СВК, које је по заробљавању на Сувој међи (Банија) на територију тадашње РСК, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице.
Кривично ванпретресно вијеће (КВ) Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду 3. јуна 2022. године потврдило је оптужницу Тужилаштва за ратне злочине због гранатирања избјегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995. на Петровачкој и Приједорској цести, подигнуте против четворице високих хрватских официра и пилота због извршења кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву. Након одржана три рочишта (два припремна и једно за главни претрес) од октобра до децембра 2022. године пред претресним вијећем Одељења за ратне злочине, иако је Хрватска на сајту владе објавила саопштење да не признаје оптужницу и да неће поступати по замолници из Србије, процес је застао док се предходно не утврди да ли су оптуженима позиви за та рочишта уручени или им је покушана достава истих. Након двогодишње игре “пингпонга” између КВ и претресног већа, 6. августа 2024. КВ веће ипак, на основу истог чињеничног супстрата, доноси решење којим је усвојен приједлог тужилаштва да се оптуженима суди у одсуству, које је потврђено и одлуком Апелационог суда у Београду од 25. децембра 2024, када су се и стекли услови за несметано вођење поступка. У току ове године одржана су три рочишта за главни претрес, на којима је свједочило седам свједока, а наставак је заказан за 15. септембра ове године.
За злочине над Србима у “Олуји” судило се и тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала (Анте Готовина и Младен Маркач) били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора, али је Жалбено вијеће, тијесном већином, са три према два, преиначило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе.
Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију “Олуја” оквалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у цјелости или дјелимично”. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спријечавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје “геноцидна намјера”).
Влада Србије, као странка у поступку и овлаштени подносилац ревизије, није реаговала на “Веритасову” иницијативу за улагање ревизије у законском року од дсет година, тако да је поменута пресуда постала и коначна.
На тај начин су у хрватском друштву широм отворена врата процесима историјског ревизионизма и рехабилитацији усташтва, што је кулминирало јулским концертом проусташког пјевача Марка Перковића Томпсона на загребачком хиподрому пред пола милиона посјетилаца, међу којима је било и двије трећине млађих од 30 година и високих државних дужносника, многи са усташким и нацистичким обиљежјима, од којих је већи дио судјеловало у узвикивању усташког поздрава “за дом спремни”, под којим су у Другом свјетском рату страдали многи Срби, Јевреји и Роми, и који је почетком деведесетих, због страха од рецидива, натјерао крајишке Србе на побуну, што је и био увод у распад СФРЈ и крвави грађански рат.
На ову полумилијунску промоцију неофашизма и неонацизма, посебно забрињава закашњела и млака реакција Европске уније, која почива на антифашизму, чија чланица је и Хрватска, и то у вријеме када се свијет налази пред новим глобалним изазовима.
У Београду и Бањалуци, 1. августа, 2025. године
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
