У раним јутарњим сатима, 2. маја 1995, године, пробудиле су ме детонације граната које су поново почеле да падају по Градишци. Било је око 5 часова када сам са оцем изишао у двориште да видим шта се дешава. Око 6 часова из правца Нове Градишке, са територије Хрватске, долетио је један авион и ушао дубље у територију Републике Српске. Пошто је било облачно закратко ми се изгубио из вида а затим се, направивши лук, вратио према Градишци и јасно сам, заједно са оцем, видио да је испустио четири касетне бомбе изнад града. Одмах потом чуле су се и снажне експлозије у граду од којих се дигао велики облак прашине и дима. Авион је летио у ниском бришућем лету и, по мојој процјени, био је на висини 100 до 150 метара. Колико знам о типовима ратних авиона, био је то “миг”.
Око осам и петнаест пошао сам у град да видим посљедице тог бомбардовања. Отишао сам до болнице у чијој близини је пала једна од касета и угледао више срушених приватних кућа. Поред једне потпуно срушене куће, окупила се група људи од којих сам сазнао да су из рушевина, прије мог доласка, извучени рањени Гордана Гојић, Богдан Поповић, који је остао без лијеве ноге изнад кољена, Слава Јокић и Мира Галић и да су одвезени у болницу.
Тако је 8. маја 1995. године причао Заим Захировић из Градишке, из Видовданске улице број 57, пред истражним судијом Основног суда у Градишци, Миомиром Чикићем.
Пред истим судијом 4. маја 1995. године, о истом догађају, свједочио је Ненад Гламочанин, Заимов комшија са броја 3:
- Док сам разговарао са окупљеним људима, међу циглама срушене куће примјетио сам дјечију ногу. У први мах сам помислио да је лутка. Пришао сам, пипнуо ногу и закључио да се ради о дјетету. Кад смо разгрнули цигле видио сам да се међу њима налази леш женског дјетета старог око пет година. Тијело дјевојчиице било је без главе. Поред ње се налазило ћебе. Почели смо да га извлачимо у намјери да њим прекријемо мртву дјевојчицу, но кад смо га извукли указао се, испод ћебета, леш мушког дјетета старог десетак година. Глава му је била потпуно размрскана, заправо, видјели су се само остаци тјемена са нешто мало косе. Дјеца су била у доњем вешу, по чему сам закључио да их је смрт затекла на спавању. Убрзо сам дознао да се дјевојчица зове Дајана Гојић, а дјечак Немања Гојић и да су брат и сестра. Чуо сам од присутних да је њихова мајка прије мог доласка, тешко рањена, извучена из тих рушевина и одвезена у болницу.
И Ненад и Заим испричали су пред истражним судијом како су, разгрћући рушевине на истој згради пронашли леш Стеве Раниловића из Гашнице, општина Градишка, који је те ноћи био у гостима код Вере Галић. Глава му је у предјелу тјемена била размрскана и доња вилица изваљена. И Ненад и Заим изјавили су да их је тај догађај веома потресао, па захтјевају да се према његовим починиоцима спроведе кривични поступак и да им се изрекну одговарајуће казне.
Авион који је бомбардовао Градишку оборен је чим је избацио убојни терет, у непосредној близини болнице, изнад града у којем је у том тренутку, поред Немање и Дајане, спавало још много дјеце. Погодио га је пројектил противваздушне одбране Војске Републике Српске. Заједно са распаднутим авионом у ријеку Саву пао је и пилот, а његово већ мртво тијело су извукли припадници те исте војске.
Пилот се звао Рудолф Перешин. Од раније је био познат домаћој и свјетској јавности због тога што је 25. октобра 1991. године, као капетан ЈНА, дезертирао са “мигом 21”. Летио је од бихаћког до клагенфуртског аеродрома у Аустрији. Аустријским властима је изразио жељу да пређе у Хрватску, што му је и омогућено. Током рата у Хрватској Перешин је био активан у борбама против Срба.
Хрватски предсједник Фрањо Туђман је јануара 1996. године, на сједници Сабора, подносећи “извјештај о стању хрватске државе и нације у 1995. години”, навео и ово:
“Као државни поглавар и врховни заповједник оружаних снага Хрватске додјелио сам, у име домовине, признање у облику одликовања заслужним судионицима домовинског рата. У првом реду палим, несталим и рањеним витезовима међу којима су се особито истицали… пилот пуковник Рудолф Перешин, који је нестао тијеком акције ‘Бљесак’.”
Посмртни остаци пилота Перешина, Туђмановог витеза, предати су представницима Хрватске 4. августа 1997. године на мосту преко Саве, који спаја двије Градишке. Са тог моста још су се видјеле рушевине зграда у близини болнице у којима је пилот Перешин убио Дајану и Немању. На том истом мосту његово тијело је идентификовапа његова супруга Љерка, која је све до тада вјеровала да је њен супруг жив и да га “злочести” Срби негдје скривају. Била је управо и позната по томе што је исказивала изузетну упорност у трагању за супругом. Она је вјеровала, и још увијек вјерује, да је њен супруг заиста био витез, како га је назвао његов “државни поглавар и врховни заповједник - Фрањо Туђман”.
У августу 1997. године, само неколико дана по предаји посмртних остатака пилота-дјецоубице његовој држави и породици, обишао сам градишко православно гробље у Брестовчини. Пребројавао сам крстове страдалих Срба из Западие Славоније, из акције “Бљесак” који су покопани на том гробљу. Наишао сам и на четири крста дупло мања од класичних, офарбана у бијело и без имена. Људи које сам затекао на гробљу рекоше ми да су то крстови дјеце која у вријеме смрти још ни имена нису добила. На том гробљу наишао сам и на велики мермерни споменик у црно-бијелим тоновима. У средњем, црном дијелу, облика срца, уклесане су двије дјечије слике а испод њих: “Гојић Немања 1986-1995. и Дајана 1989-1995.” На лијевом бијелом дијелу споменика који уоквирује црно срце, натпис: “Вјечно у тузи за вама ваша мајка Гордана, тетке Слава и Брана, тетак Милан, дјед Раде и бака Невенка”, а са друге стране црног срца: “Отац Драго, дјед Саво и бака Јелена”. Немањина и Дајанина мајка Гордана гроб своје дјеце посјећује у инвалидским колицима. И то јој је тужна и болна успомена на 2. мај 1995. године и на пилота – витеза Перешина.
Хрватски недјељник “Глобус” у броју од 19. септембра 1997. године доноси сјећање Антуна Туса, “генерала збора, првог заповједника Главног стожера Хрватске војске у домовинском рату и професионалног војног пилота, поводом покопа бригадира Рудолфа Перешина”, у којима каже и:
“Два ‘мига 21’ Прве ловачке ескадриле Хрватског ратног зракопловства, у ниском лету надлетјели су прекјучер загребачки Мирогој дајући посљедњи пилотски поздрав и почаст свом колеги пилоту, суборцу и заповједнику. Тога дана, након двије и пол године неизвјесности и надања, обитељ, родбина, пријатељи зракопловци, хрватски бранитељи и бројни грађани Загреба испратили су на посљедњи лет међу најзаслужније од свију нас: оне који су дали живот за своју домовину, јунака домовинског рата, стожерног бригадира ХВ-а, заповједника Прве ловачке ескадриле – пилота Рудолфа Перешина… Љубав према домовини и осјећај људске и професионалне дужности одвели су Рудолфа Перешина у друштво наших истинских хероја, према којима је исказано дивљење; хероја Вуковара, Дубровника и бројних наших градова и села, бљескова и олуја. Хероја за које се каже: ‘они чија су имена знана само Богу’.”
У случају пилота Перешина, “витеза и хероја” који авионом убија дјецу, овоземаљска правда је ипак задовољена. Али за човјека који на спавању убија дјецу, смрт је преблага казна. И ја вјерујем да је име пилота Перешина “знано Богу” и да ће му Он и изрећи “Божју казну”.
Београд, октобра 1997. године
Објављено у књизи „Звона судбине“, аутор Саво Штрбац
Povezani tekstovi
