1814 – У Бечу објављена Мала простонародна славеносербска пјесмарица Вука Караџића, која је означила почетак упознавања Европе са српском народном поезијом.
1893 – Умро глумац Тоша Јовановић (Велики Бечкерек,Аустријско царство, 21.5 /2. 6.1845 – Београд, Краљевина Србија, 5 /17.2.1893), члан Народног казалишта у Загребу и Народног позоришта у Београду, један од највећих српских глумаца 19. века.
1941 – Немачка у Другом светском рату у Берлину, на тајном састанку шефа дипломатије Јоахима фон Рибентропа с изаслаником југословенске владе Данилом Грегорићем, извршила јак притисак на Краљевину Југославију да приступи Тројном пакту, што је она учинила 25. марта 1941. године.
1941 – Умро Јован Грчић (Вуковар, Аустријско царство, 19/31. 10. 1855 – Нови Сад, Краљевина Југославија, 5. 10. 1941), српски књижевник, књижевни, позоришни и музички критичар, преводилац и професор Српске велике православне гимназије у Новом Саду.
1944 – Врховни командант НОБ Јосип Броз у Другом свјетском рату упутио депешу повереницима у Србији, обавештавајући их да им у специјалну мисију шаље британског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, који ће Савезничкој мисији при Врховном штабу достављати „све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства“. У депеши је наглашено: „Врховни штаб ће пак одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује“.
Откривање садржине те поруке омогућило је историчарима да разреше мистерију о разлозима бесомучне англоамеричке ваздушне кампање по градовима у Србији и Црној Гори, током које су “савезници” до септембра 1944. мало наудили немачкој војној сили, али су под изговором истеривања Немаца убили хиљаде српских цивила. Деценијама после рата – пошто се, ипак, шушкало о позадини ваздушних удара – тврдило се да Тито није имао никакве везе с њима, да се, чак, љутио на Енглезе и Американце због те чудовишне операције и да је протестовао због бездушног уништавања градова и безразложног убијања беспомоћних цивила.
1994 – На сарајевској пијаци Маркале погинуло 68 људи од експлозије наводно само једне минобацачке гранате, за шта су оптужени Срби да би – како се показало – било издејствовано повлачење тешког наоружања око Сарајева. Српска страна је негирала кривицу, тврдећи да је трагедију инсценирала влада у Сарајеву под контролом лидера Странке демократске акције Алије Изетбеговића. Никада није проведена независна истрага о том нападу, као ни после експлозије готово на истом мјесту крајем августа 1995, која је послужила као покриће за масовне нападе авијације НАТО-а на Републику Српску.
1996 – Власти у Сарајеву су на своју руку – мимо знања Међународног трибунала у Хагу за ратне злочине – киднаповале српског генерала Ђорђа Ђукића, пуковника Алексу Крсмановића и још шест људи, пресревши их док су ишли на заказани састанак са представницима међународних војних снага. Трибунал у Хагу накнадно је легализовао отмицу наводних ратних злочинаца који су пребачени у холандску престоницу, где је потом у затвору умро оболели генерал Ђукић, а пуковник Крсмановић је ослобођен оптужбе.
2004 – Врховни суд Хрватске поништио неправоснажну пресуду Суда у Госпићу, којом је Србин Светозар Каран из Коренице осуђен крајем претходне године на 13 година затвора због наводних ратних злочина. У поновљеном поступку Каран је осуђен на 7 година затвора.
Пресуда се и не разликује од судбине Срба који допадну руку хрватсог правосуђа, али је вредна помена због образложења које је првостепени судија Бранко Милановић навео у својим пресудама на по 13. година.
…U žiži interesovanja našao se Svetozar Karan, Srbin povratnik, koga je, zbog navodnih prebijanja i maltretiranja ratnih zarobljenika u dva navrata 1991. i 1994, Županijski sud u Gospiću osudio na 13 godina zatvora.
Na stranu što je Mirko Norac, hrvatski general, za organizovanje i ubijanje najmanje 50 srpskih civila osuđen na 12 godina zatvora, u presudi Svetozaru Karanu, čini se vrlo “stručan” Branko Milanović, sudija Okružnog županijskog suda u Gospiću, kaže da “sud nije prihvatio odbranu optuženika ni u pogledu njegova, kako on kaže, dragovoljnog povratka u RH, iz razloga što se optuženik vratio na mjesto zločina…”.
Dokazi protiv Karana bili su vrlo tanki, ali bez imalo blama sudija Milanović, ne skrivajući antipatije prema Srbima u jednoj demokratskoj državi u presudi još kaže:
“Istovremeno treba napomenuti da se može samo zaključiti da je optuženik shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju i da će brzo i jednostavno nestati sa pozornice svijeta, jer Hrvati su nezadovoljni svojim statusom, te između njih lako može doći do takve nesloge da će zbog toga ponovno zatražiti nekoga da im sjedne ponovno na grbaču, kao što je to skoro 900 godina bilo, a u poslednjih 80 godina su na grbači bili optuženik i njegovi preci…
Zauzeta je Vojvodina, Srijem i pola Bosne, a drugu polovinu će lake riješiti, samo je ostala crta Virovitica, Karlovac, Karlobag, pa iz toga razloga svi oni zločinci koji su činili zločine u Hrvatskoj vraćaju se, a u stvari su činili genocid nad Hrvatim, i to ne samo u ovom ratu, već skupa sa ostalim činili su to preko 500 godina od dolaska Turaka, kada su skupa sa Turcima dolazili i uništavali Hrvate.”
Veritas.info
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
