За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, али је предмет пребачен у надлежност хрватског правосуђа
Хрватска војска изненада је 9. септембра 1993. године извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смештенa јужно и југоисточно од Госпића, у такозваном Медачком џепу. Побројана села, до тада су годину и по била под заштитом Уједињених нација.
Приликом агресије, хрватска војска је пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Оно што нису успели у агресији, како наводе у Документационо-информативном центру „Веритас”, побили су и уништили у повлачењу, које је уз посредовање Унпрофора, потрајало до 17. септембра исте године.
– Трагедија „Медачког џепа” одвијала се пред очима припадника Унпрофора, који овог пута нису били само пасивни посматрачи, већ су активно учествовали у покушају да преузму контролу над овим подручјем и спрече убијање преосталих Срба и уништавање њихове имовине, што им је и успело након тродневних борби с хрватском војском и полицијом. У овој акцији страдало је 86 Срба: 43 војника, шест милиционера и 27 цивила. Међу жртвама је било 17 жена, а међу цивилима 22 старија од 60 година – саопштио је „Веритас” поводом годишњице догађаја у Медачком џепу.
Хрватска је по завршетку акције, према подацима Центра, предала српској страни 52 тела, припадници Унпрофора, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли су још 18, два су извукли припадници Српске војске Крајине, а једно је пронађено у априлу 1994. године. Истражитељи Хашког трибунала у мају 2000. године пронашли су још 11 тела сакривених у једној септичкој јами у Госпићу. Од пронађених посмртних остатака укупно 84 особе, још седам је остало неидентификовано. На листи несталих налази се још девет особа, међу којима је шест цивила просечне старости 71 годину, од којих су четири жене.
– У овој акцији рањеника уопште није било. Управо та чињеница и резултати прегледа тела на српској страни (разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине, одсечени делови тела, живи бацани у ватру) упућују на закључак да је реч о систематском убијању заробљених и рањених. Сва три села су опљачкана, а затим сравњена са земљом по систему „спржене земље”. Командант Унпрофора, генерал Жан Кот, 19. септембра 1993, после комплетног обиласка поменутих села, изјавио је: „Нисам нашао знакове живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно” – наводи „Веритас”.
За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала – Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, по речима главне тужитељке, успео да докаже „паралелну линију командовања”. Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасла га је смрт у априлу 2003. године.
Предмет Адеми–Норац Хашки трибунал је у септембру 2005. године пребацио у надлежност хрватског правосуђа. Домаћа оптужница теретила их је за убиство 28 цивила и пет војника, као и за уништавање 300 различитих објеката, комплетно убијање стоке и тровање бунара.
Жупанијски суд у Загребу, у мају 2008, оптуженог Адемија, вршиоца дужности команданта Зборног подручја Госпић, ослобађа свих оптужби, а оптуженог Норца, команданта операције „Џеп ’93”, оглашава кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава четири цивила и пљачкање имовине, као и за убијање и мучење по једног ратног заробљеника, и осуђује га на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд смањио на шест година.
Почев од 2012. године, хрватско правосуђе оптужило је још тројицу припадника Хрватске војске (ХВ): Јосипа Крмпотића, командира извиђачке чете Девете гардијске бригаде ХВ-а, због допуштења подређенима да убију четворицу неидентификованих заробљених војника РСК и наредбе да се пале и руше куће локалног српског становништва, те Велибора Шолају и Јосипа Мршића, припаднике исте јединице, због убиства старије неидентификоване женске особе.
У међувремену су сва тројица правоснажно осуђени и пред Жупанијским судом у Загребу: Јосип Крмпотић (осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа) на три године, Велибор Шолаја на пет година и Јосип Мршић на три године затвора.
Иако је у поменутим судским поступцима неспорно утврђено да су у запаљеним кућама изгореле и четири жене, за њихово паљење нико није одговарао.
Становништво
У селу Дивосело у априлу 1991. године била су 44, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности. У септембру 2025. године у Дивоселу не живи нико, у Почитељу две старице, а у Читлуку четири породице с укупно десет чланова.
Пише: Политика
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
