Пише: Саво Штрбац
„Светски познати бугарски хор за црквену музику ‘Св. Иоан Кукузел Анђеогласни’ оптужен је у Хрватској, без икаквог основа, да је непријатељски агент те неће одржати очекивани божићни концерт у недељу, 7. децембра“, пише бугарски портал faktor.bg под датумом 6. децембар 2025. У наставку текста се наводи да је концерт организовала православна црква (ХПЦ), која Божић слави 25. децембра, а информација о посети бугарског црквеног хора дистрибуирана је у свим медијима, позиви су послани државној елити Хрватске и представницима других верских деноминација. „Међутим, 3. децембра, само четири дана пре догађаја, у загребачким интернетским новинама dnevno.hr појавио се чланак у којем се упозорава да би посета збора светог Иоана Кукузела Анђеогласног ‘… могао довести до сукоба с Београдом: Долазе у Загреб из Бугарске’ написала је публикација, позивајући се на Саву Штрбца, утицајну особу у србијанским црквеним круговима“, пише поменути бугарски портал.
Одакле ја у овој причи?
Другог децембра телефоном ме позвала новинарка “Спутњика” Бранкица Ристић и замолила за коментар о учешћу познатог бугарског црквеног хора у дворани Лисински у Загребу на божићном концерту, који организује нека ХПЦ, за коју она није ни чула. Кад јој рекох да сам чуо за ту “ХПЦ” али да нисам чуо за овогодишњи божићни концерт у Лисинском, пошаље ми линк на текст „Ревитализација пројекта ХПЦ – бугарски хор у служби рециклиране усташке идеје“, аутора Вука Бачановића, који је дан пре објављен на црногорском порталу zurnal.me и који сам с великим интересовањем прочитао.
У том тексту аутор веома професионално износи релевантне податке о “ХПЦ” из времена Другог светског рата и о њеној следбеници, коју предводи бугарски држављанин Александар Радоев Иванов, који се потписује као „Александар, по милости Божјој архиепископ целе Хрватске православне цркве“, који је 3. октобра 2013. званично “обновио” Хрватску православну цркву, тако што је добио Томос о аутокефалности од тзв. Европске православне цркве, „једне од оних неканонских микроjрисдикција са седиштем у Паризу које постоје отприлике као и већина инфлуенсера – имају профил, али их нико озбиљан не прати“.
У наставку текста аутор констатује: „Али, чини се да је неко битан одлучио да овај пројекат дигне на виши ниво. ХПЦ је добила далеко озбиљнији ПР: Божићни концерт у Лисинском, дакле у респектабилној дворани за чије изнајмљивање треба издвојити значајна средства. А да све не би изгледало превише провинцијски, за духовни штимунг није ангажован ансамбл који изводи попевке уз тамбурицу, него чувени бугарски мушки ансамбл ‘Св. Јоан Кукузел – Анђелогласни', специјализован за средњовековно православно појање. Основан још касних шездесетих, с репутацијом светског ранга, овај хор је деценијама чувао традицију византијске и старобугарске духовне музике – да би се, ето, нашао и у улози пројекта којим се покушава, по предлошку из Другог светског рата, у духу неонацистичке ренесансе, изумeти ‘хрватско православље’ као замена за нежељено српско, односно нежељене Србе“.
О овом, као и о још неколико претедената на Павелићеву “ХПЦ” писао сам и ја у више наврата на овим страницама, па сам сва моја сазнања о тој “невладиној организацији” испричао Бранкици, која је истог данa на порталу “Спутњика” објавила текст под насловом: “Хрвати и даље сањају Павелицћев сан – о Хрватској православној цркви!”
Дан касније хрватски портал dnevno.hr под насловом: „Ово би могло довести до сукоба са Београдом: ‘Они у Загреб долазе из Бугарске‘”, преноси неколико цитата из “Спутњика”:
“Саво Штрбац (Веритас) каже да СПЦ не схваћа довољно озбиљност овог догађаја, као и да Хрватска прећутно прелази преко онога што ради први човек ХПЦ архиепископ Александар; Нико не може тврдити да иза његових поступака службено стоји и хрватска држава, јер Министарство правосуђа које би требало регистровати ту цркву као службену и која се сада води само као организација – то још није учинило. С друге стране, зна се да се на Владу Хрватске и на то министарство врши велики притисак да то прихвате јер су по важецћем закону Хрватске испуњени услови да тзв. ХПЦ буде службено призната. То се види и из подршке коју ова црква има од хрватске интелектуалне елите, али и из дијаспоре, посебно из Аустралије; Штрбац уопште не сумња да је ХПЦ за све што ради финансијски добро подржана: ‘Не могу бити сто посто сигуран да држава Хрватска то баш жели јер су и они вероватно свесни да би то довело до озбиљног сукоба са Београдом. Знају да би то било гурање прста у око Београду па им не треба још и то, посебно после овог ревизионизма усташтва које се јавља у Хрватској, овакав потез би био опасан за Србе православце у Хрватској али и за саму СПЦ'; Председник Веритаса сматра да је ова ситуација опасна иако је досадашња хрватска власт ‘замрзнула’ питање признања ХПЦ-а: ‘Ова црква би признањем преузела и сву имовину СПЦ у Хрватској која није мала. Но, ту имовина није ни најбитнија, колико је битно оно што би се догодило са Србима у Хрватској. У принципу, то је све оно што је некада желио и Анте Павелић, тако да је у овом тренутку бујања рехабилитације усташтва погодна клима у Хрватској да се та црква региструје. А ако је држава Хрватска региструје – то ће бити опасно’.”
А дан касније (4. децембра) портал hop.com.hr објављује текст под насловм “Скандалозно: Дворана Лисински отказала божићни концерт ХПЦ, након притиска шовинисте Штрбца!?”, потсећајући да је наступ пропао након интервјуа “српског терористе и шовинисте Саве Штрбца у вези овог наступа у ‘Лисинском'”, док са друге стране “за српске певаљке и сав тај шунд са истока дворана је отвоврена, али не за врхунску црквену глазбу”, питајући “није ли ово велики скандал и према бугарским грађанима и бугарској култури од стране управе ‘Лисинског'?”
У први мах нисам поверовао да је концерт отказан. Наиме, цели текст ми је личио на иронисање мојих ставова и оцена изнесених у “Спутњику”, тим више што на службеном сајту “ХПЦ” (hrvatskapravoslavnacrkva.wordpress.com) није било ни речи о отказу, на којем је и даље стршио позив на концерт са великим грбом те организације (православни крст положен на шаховницу са првим белим пољем).
Поверовао сам тек када сам сутрадан (5. децембра) и на страници “ХПЦ” видео и факсимил одлуке Концертне дворане Ватрослава Лисинског (КДВЛ), потписан од директорке Нине Чалопек, који је “архиепископ Александар” уметнуо у свој текст под насловом “У Загребу забрањен божићни концерт Хрватске православне цркве”, у којој пише:”Отказује се Уговор о кориштењу простора и услуга КДВЛ склопљен дана 24.07.2025. између КДВЛ и Удруге Грчко-источне цркве – УГИЦ, заступане по председнику Александру Радоеву Иванову (Корисник), којим је било уговорено коришћење КДВЛ у Малој дворани 7. децембра у 19 сати, а за који је до тренутка доношења ове Одлуке продано осам улазница.” У кратком образложењу се наводи да се Одлука о отказу доноси “због доставе неистинитих информација од стране Корисника”.
А “архиепископ Александар” у поменутом тексту, након констатације да је “ХПЦ постојала пуних 250 година прије Усташа, прије самосталне Србије и прије СПЦ” (он то поистовећује са Карловачком архиепископијом из времена Аустроугарске монархије), наводи и ово: „Сад испада да Хрватска док покушава удовољити Штрбцу и Србији која је од априла 1999-те пуноправна чланица Заједнице држава Русије, Белорусије и Србије, ствара дипломатски скандал с Бугарском, с којом је заједнички у Европској унији и НАТО-у… Позвали смо и госп. Пленковића и Милановића, а још нисмо добили одговор из њихових уреда. Што ако они одлуче доћи на божићни концерт?”
И тако је божићни концерт светски познатог бугарског хора Св. Иоан Кукузел Анђеогласни отказан. Жао ми је због њих и због свих оних грађана Загреба који су намеравали да уживају у њиховом наступу. Можда је мој интрервју у “Спутњику” био иницијална каписла за отказивање концерта, али одлучујућа улога припада великом манипулатору и фалсификатору Бугарину Александру Радоеву Иванову, самозваном “архиепископу целе Хрватске православне цркве”, што су на време препознали и у КДВЛ – Удружење “Грчко-источне цркве” није исто што и “Хрватска православна црква”, као што ни “председник удружења” није исто што и “архиепископ” непостојеће “Хрватске православне цркве”. Време је да то препознају и хрватски органи кривичног гоњења.
Извор: Политика, штампано издање, 09.12.2025.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
