Захлађење дипломатских односа између Србије и Украјине због наводног учешћа српских плаћеника у рату на истоку Украјине и недавна изјава Ивице Дачића да је „познато да су украјински плаћеници учествовали у злочинима које су починиле хрватске снаге према српском народу у Хрватској, које Украјина за разлику од Србије, никада није осудила”, повод је за овај текст који пишем на основу мог сећања и „Веритасове“ документације.
Ракеташи из састава Ракетне бригаде ПВО Српске војске Крајине, 1. августа 1994, око два сата после поноћи, на шумовитом и тешко приступачном делу Мале Капеле, у близини Плитвичких језера, оборили су непознату летелицу.
Шта је радио украјински авион, са украјинским пилотом, у личким беспућима?
Сутрадан је криминалистички техничар из СУП-а Книн Жељко Мартић, са полицијским хеликоптером, којим је управљао пилот Вучко, претраживао место пада летелице и пронашо техничку књигу авиона, картон са упутствима, металну плочицу са серијским бројем, шест фолија и аеродромску пропусницу број 397779 на име “Александар Татаринов, други пилот на АН-26, аеродром у Харкову”. У сертификату о регистровању, издатом од министарства транспорта Украјине – авио-регистар број П-1203, писало је “рег. број УР-26207, модел „антонов – 026Б (АН-26Б)“, серијски број 14202, власник и корисник авиона АИР Украина, 252135, Украине, Киев, пр. Перемоги 14”. Пет дана касније, на месту пада ове летелице пронађени су људски посмртни остаци и допремљени на Одељење патологије Опште болнице „Свети Сава“ у Книну. Дан касније прегледала их је патолог др Марија Чубрило и констатовала да се ради о неколико делова људских тела (делови карлице, надлактичне кости и леве лопатице) укупне тежине од осам килограма, распоређених у три врећице, на основу којих се није могла извршити никаква идентификација нити утврдити о коликом броју тела је реч. После прегледа, посмртни остаци су привремено покопани на Новом книнском гробљу.
Шта је радио украјински авион, са украјинским пилотом, у личким беспућима?
Чекали смо да неко затражи чланове посаде и евентуалне путнике, живе или мртве. То се убрзо и десило. Деветог септембра исте године у представништво МИП-а РСК у Београду директно су се обратили генерални конзул Украјине, В. Примарченко, и вицеконзул, А. Левченко, и потврдили да је у питању украјински авион са подацима какви су пронађени на месту пада авиона. Именовали су и шест чланова посаде: Шпорчко, Татаринов, Худрост, Бреславски, Њикитин и Мархињ.
Тражили су да им Влада РСК достави “црна кутију”, информације око узрока пада летелице и о судбини чланова посаде, те да се екипи њихова Министарства за транспорт одобри долазак и увиђај на локацији пада авиона, о чему је представништво обавестило кабинете председника државе и владе те министре унутрашњих послова и одбране РСК. Из Украјинског конзулата у Београду наведеним кабинетима је 18. октобра упућено и службено писмо са којим се потврђује и тражи све већ поменуто.
Савјетник председника РСК за спољну политику, С. Јарчевић, чија је канцеларија била у Београду, дописом од 13. децембра 1994, упућеним председнику М. Мартићу и комаданту ГШ СВК, М. Челекетићу, предложио је да се предају посмртни остаци “јер не треба да рушимо све мостове са тако важном државом каква је Украјина”. Из кабинета председника Мартића, 22. децембра исте године, Комисији за размену заробљеника РСК упућен је допис о давању сагласности да се посмртни остаци посаде украјинског авиона могу предати државним властима Републике Украјине без икаквих додатних услова.
У наредних неколико дана лично сам као секретар владе и предсједник поменуте комисије организовао транспорт посмртних остатака, похрањених у једном металном ковчежићу, и пронађене документације украјинског авиона од Книна до Београда, а предају је, 27. децембра 1994, представницима украјинског конзулата, на Новом гробљу у Београду, обавио М. Дондур.
Од тада за тим ковчежићем трагају Украјинци, Хрвати и Бошњаци. Од Бошњака сам дознао да је у украјинском авиону био и њихов пилот Самир Бегановић, који је додељен украјинским пилотима ради показивања правца лета, а од Хрвата да је у том истом авиону био и њихов држављанин, Никша Жупа, словеначко-хрватски глумац, који се већ 1990. по налогу хрватске Владе, укључио у послове илегалне набавке оружја. Украјински авион АН-26, у ноћи када је оборен, превозио је “терет” са аеродрома Пула до аеродрома Ћоралићи код Бихаћа, којег су држали припадници армије БиХ. За сваки лет из Хрватске до аеродрома Ћоралићи чланови посаде добијали су по 5.000 долара. За такве је одавно резервисан назив “пси рата”. Можда се баш због тога и загубио онај ковчежић са посмртним остацима посаде и путника.
Документационо информациони центар „Веритас“
Саво Штрбац
