Средином септембра ове године заказано је припремно рочиште на Општинском суду у Сплиту по тужби Ивице Бачића против РХ којом тужилац тражи поврат одузетих ствари и предмета приликом хитне доказне радње отприје 11 година на околност “прикупљања компромитирајућих података о високопозиционираним дужносницима и политичарима у Републици Хрватској”, на којем ће приватни тужилац предложити да се изведе доказ саслушањем бившег државног тужиоца Младена Бајића у својству свједока, наводи се на почетку подужег текста објављеног недавно у хрватском недјељнику “7Дневно” под наднасловом “Најбизарнији случај одмазде државе против пријавитеља криминала и ратних злочина”, аутора Дарка Петричића.
Стицајем разноразних околности, лично познајем све поменуте актере ове приче, што је био довољан разлог да текст прочитам до краја.
А у тексту се, између осталог, каже да су на основу цитиране формулације Ивици Бачићу, као пријавиоцу криминала, ратних злочина и ратних профитера, одузети приватни предмети и разна документација те приватна архивска грађа, због чега није могао регулисати ни свој бранитељски и логорашки статус, а апсурд је и у томе што у протеклих 11 година против њега службено није покренут никакав поступак, али му се не враћају ни одузети предмети. Бачић наводи да је његово страдање започело када је Бајићу почео постављати неугодна питања која су се односила на период “домовинског рата”.
Питао га је неколико пута у приватном разговору гдје се налази оружје које су наводно посједовала 44 српска “терориста” која су по његовом налогу завршилиа у Лори. “Бајић је на то питање само одмахивао руком јер никаквог оружја ни оружане побуне против Републике Хрватске није било. Све је било исконструисано и измишљено.” У међувремену су сви ти “наоружани четници” постали цивили, што се послије одразило и кроз милијонске одштете које је Хрватска морала платити тим цивилима, који су неосновано притварани, мучени и од којих су неки изгубили и живот.
Питао га је и шта је подузео на основу његова (Бачићева) свједочења као очевица убиства 16 српских цивила 5. августа 1995. на превоју Коњ код Врбника, у близина Книна , које је побио хрватски војник И. К. (Иван Кулушић, прим. аутора), који још није позван ни на информативни разговор.
Након таквих питања, Бајић преко локалних медија оптужује Бачића и Марија Баришића да су “српски шпијуни” јер пријављују починиоце кривичних дјела из периода Домовинског рата и послије, који Бајића присиљавају да подиже оптужнице против хрватских бранитеља. А након што је више пута пријавио и криминал у војсци, гдје је радио на пословима криптозаштите, избачен је и из војске, па данас живи на рубу егзистенције, без пензије.
Ивицу Бачића упознао сам прије двадесетак година у Веритасовој канцеларији у Београду када је од мене затражио потврду да није добровољно био у заробљеништву у книнском затвору, који је био у надлежности тадашње ЈНА. Успут ми је испричао да је и он био активни подофицир у ЈНА све до јула 1991. када је прешао у Збор народне гарде (ЗНГ). Почетком октобра исте године док се налазио у селу код мајке на Миљевачком платоу, позвали су га да једног рањеног комшију превезе својим колима до болнице у Дрнишу. Возећи према Дрнишу заустављен је на пункту од припадника ЈНА, који су га, утврдивши да је донедавно био и сам припадник те војске, прогласили за дезертера и шпијуна и одузели му особни аутомобил “Рено 16”, радио станицу и још неке личне ствари, све уз уредну потврду о одузимању предмета, коју је потписао тадашњи капетан ЈНА, иначе његов комшија, Милорад Грубач.
У книнском војном затвору провео је око мјесец дана и за то вријеме свакодневно је испитиван и малтретиран. Размјењен је почетком новембра исте године у Пакову Селу, након чега се поново прикључио хрватској војсци. У вријеме “Олује” као официр ХВ први је ушао у моју канцеларију у којој сам радио као секретар владе РСК и покупио и уредно спаковао пронађене предмете које нисам успио извести приликом евакуције.
Већ приликом прве посјете показао ми је гомилу новинских чланака из хрватске штампе у којима је он означен као “српски шпијун и сарадник бившег задарског судије Саве Штрпца, који сада води Веритас, а који је заправо шеф свих тајних служби на Балкану”. Објаснио ми је да му је затражена потврда потребна како би својима доказао да није српски шпијун. Дао сам му тражену потврду. Нико ми више није тражио сличну потврду.
На основу оне потврде о одузимању предмета, коју је, скривену у ципели, успио сачувати, 2002. тужио је за накнаду штете Србију и Црне Гору, као правну сљедницу СФРЈ. Захваљујући оној потврди и коректном свједочењу Милорада Грубача, након шестогодишњег поступка, српски судови су пресудили у његову корист тако што су му за одузете предмете, које му више нису могле бити враћене, досудили а држава и исплатила износ од око 22.000 евра.
Послије “избацивања” из војске посветио се доказивању да његов рад на откривању одговорних за малтретирања и убиства српских цивила није уперено против његове државе и помагању српским повратницима у остваривању њихових одузетих или ускраћених права, укључујући и трагање за посмртним остацима несталих Срба у рату деведесетих.
Аутор поменутог текста је публициста и политиколог, Дарко Петричић, познат по истраживању криминала у приватизацији (“Хрватска банкарска мафија”, “Криминал у хрватској претворби”) који се прочуо и по јавном прозивању Стјепана Месића да је његову прву предсједничку кампању финансирала албанска мафија и по томе што је, заједно са новинаром Домагојем Маргетићем, пријавио трибуналу у Хагу главног државног тужиоца Младена Бајића због саучесништва у ратном злочину почињеном над српским заточеницима у војном затвору Лора у Сплиту, о оном истом о којем говори и Бачић у овом тексту. Упознао сам га некако у исто вријеме када и Бачића пошто смо заједно гостовали у неколико емисија на неколико телевизија у Београду и Бања Луци на тему ратних злочина над Србима у посљедњем рати на подручју Хрватске и бивше РСК, а недавно ме интервјуисао и о распаду правосудног система у Хрватској по доласка ХДЗ-а на власт.
Рад Младена Бајића сам пратио кроз многобројне кривичне предмете још док је био замјеник војног тужиоца у Сплиту (1992-1996) а посебно док је био на функцији државног тужиоца (2002 -2014), односно његовог замјеника (2015-2022), у ком времену је процесуирано више од 3.700 особа за ратне злочине пред хрватским судовима, од којих су тек око 3 процента припадници хрватских оружаних снага, а све остало припадници бивших ЈНА, СВК и нешто српских добровољаца. И са њим сам се срео неколико пута и то на пријемима у Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије у Београду.
И док Бачић и Петричић “истјерујући правду” живе у или на рубу сиромаштва и са ореолом државних непријатеља, дотле Бајић однедавно, иако пензионер, обнаша функцију савјетника у украјинском тужилаштву за ратне злочине, продајући им “хрватски бренд” о процесуирању што више припадника непријатељске а што мање сопствене стране, чији је и идејни творац, реализатор и пропагатор.
Povezani tekstovi
