1837 – Умро Лукијан Мушицки, (Темерин, Свето Немачко Царство, 27.1.1777 – 15.3.1837, Плашки, Карловац, Аустријско Царство), српски владика, књижевник, професор Богословије, архимандрит манастира Шишатовац, Владика Карловачкога владичанства са седиштем у Плашком. У Војној крајини аустријског царсква постојале су само школе на немачком језику док Владика Лукијан није отворио прве школе на српскоме језику у Плашком, Шкарама, Зрмањи и Мутилићу.
1824 – Рођен Бранко Радичевић (Славонски Брод, Аустријско Царство, 15/28.3.1824 – Беч, Аустријско царство, 1.7.1853) српски лирски пјесник младости, љубави и патриотског заноса. Као одушевљени присталица језичке реформе Вука Караџића, први је почео да пева на народном језику и у духу српске народне поезије. Пјесничким слободама означио је продор у нову епоху. Песме су му пуне ведрине, виталности, враголанске жудње и уживања у природи, али је у некима предосетио сопствену рану смрт.
Школовао се у Земуну, Сремским Карловцима, Темишвару и Бечу, гдје је студирао права и медицину и ушао у најужи круг Караџићевих присталица и пријатеља. Најљепше дане младости провео је у Сремским Карловцима, чије су љепоте, посебно узвишење Стражилово, биле његова лирска инспирација. У поеми “Ђачки растанак” опевао је Сремске Карловце и ђачке радости, а дубину и мисаоност је исказао у песми “Туга и опомена”, а у сатиричној песми “Пут” исмejао противнике Караџићеве реформе. Умро је у Бечу 1853, а касније су му кости пренесене на Стражилово.
1991 – Умро Вељко Кораћ (Дебело Брдо, Кореница, Аустроугарска, 4.10. 1914 – Београд,15. 3.1991), професор Филозофског факултету у Београду, на чију је иницијативу основана Катедра за социологију.
Дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Загребу (1937), студирао физофију и у Прагу (1938-1939). До рата радио као новинар и у служби Министарства за социјалну политику. Учесник НОБ-а (1941-1945), члан војне мисије НОВЈ у Лондону (1944). После рата био помоћник министра савезне владе и потпредседник Комитета за радио-дифузију владе ФНРЈ (1946-1950). На сопствену жељу, напустио политичке функције и постао предавач Историје филозофије на Филозофском факултету у Београду (1950), где после доктората (1952) бива изабран у звања ванредног (1957) и редовног професора (1963). Био на студијским боравцима у Паризу (1958-1959), Варшави (1961), САД (1962-1963. и 1968) и у Енглеској и Француској (1968).
Боравио и предавао на Мичигенском и Колумбија универзитету. Имао саопштења на Светском филозофском конгресу у Венецији (1958) и у Мексико Ситију (1963). Пензионисан 1982. Био први уредник Југословенског часописа за филозофију и социологију (1957-1959) и Филозофије (до 1962). Заслужан што је матична Катедра за социологију основана на Филозофском факултету (1959). Књиге: Маркс и савремена социологија (1962), Марксово схватање човека, историје и друштва (1971), Филозофија и њена историја 1978, Историја друштвених теорија 1990.
2006 – Високи официри некадашње Армије БиХ Енвер Хаџихасановић и Амир Кубура осуђени у Хашком трибуналу на пет, односно две и по године затвора за злочине које су током рата починили њихови војници над српским и хрватским цивилима.
Veritas.info
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
