U SURDUKU je 16. septembra 2015. sahranjen srpski general u penziji Mile Novakovoć (65). Ispratilo ga je više od 1.000 Krajišnika sa celog prostora bivše RSK. Bili su tu, čini mi se prvi put posle njihovog egzodusa iz avgusta 1995, Kordunaši, Banijci, Ličani, Dalmatinci, Slavonci, Baranjci, Sremci. Došli su da isprate svoga ratnog komandanta, a pre svega prijatelja i saborca. Ispratili ga je i porodica, među kojima su bili kćerka Jovana i sinovi Petar i Novak. Sahrana se odvijala i po pravoslavnom običaju uz prisustvo četvorice sveštenika i po oficirskom protokolu, što je uključivalo lafet i počasnu paljbu. Oproštajni govor nad otvorenom rakom pročitao mu je njegov Kordunaš, saborac i prijatelj Branko Kopač.
Raspitivao sam se zašto nije bilo komemoracije, kao što je to uobičajeno kada umre neko njegovog ranga. Pa upravo je on pre nekoliko nedelja držao slovo na komemoraciji drugom srpskom generalu i haškom osuđeniku i zemljaku Miletu Mrkšiću. Odgovori su bili različiti, od toga da komemoracije nema zato što je u Hrvatskoj procesuiran za ratne zločine do toga da porodica na njoj nije ni insistirala. A ja mislio da je i komemoracija generalima protokolarna kao lafet i počasna paljba.
Dok sam u koloni prašnjavim putem od kuće do groblja kroz kukuruzna polja i voćnjake pratio generalov kovčeg, kroz glavu mi promiču scene sa živim generalom:
Knin, godina 1993 – na sednicu vlade dolazi novi komandant SVK, mršav, utegnut i škrt na rečima ali direktan i jasan. Takav je bio i sa međunarodnim predstavnicima. I među njima se pronela priča, koja i danas traje, da je komandant srpske vojske oficir i džentlmen koji “Hegela zna napamet”.
Beograd, godina 2000 – haški istražioci u finišu istraga za zločine nad Srbima u akcijama “Medački džep” i “Oluja” traže da saslušaju i vojne aktere tih događaja sa krajiške strane. Odabrani oficiri se nećkaju uz opravdanje da će oni ili neko njihov imati zbog njihovog eventualnog svedočenja problema ili u Hrvatskoj ili u Srbiji. Obraćam se tad već penzionisanom generalu Novakoviću. Bez razmišljanja pristaje da svedoči uz objašnjenje “ko će ako ne mi koji smo komandovali. Naši životi nisu vredniji od života naših mladih vojnika koji su izginuli pod našom komandom”.
Krajem oktobra te godine došao sam u Surduk, gde je i tada general stanovao, sa nekim starim “stojadinom” da ga vozim u Banjaluku na zakazano svedočenje pred dvojicom haških istražilaca. Pošto je i tada bio na Interpolovoj poternici, poneo sam i garanciju glavne tužiteljice Karle del Ponte da neće biti hapšen prilikom odlaska na svedočenje. Nije hteo ni da je uzme uz reči: “Ja verujem tebi, a ne njoj”.
Dok smo putovali koridorom, tamo negde između Brčkog i Dervente, pokazivao mi je gde su se i kakve borbe vodile u avgustu 1992. za isti taj put koji se tada zvao “koridor života”. Govorio mi je da ni tada ni bilo kada u ratu, bez obzira koliko bilo gusto, nije zalegao uz objašnjenje da je u pitanju sudbina po onoj narodnoj “nema smrti do sudnjega dana”.
Više puta smo pričali i o sastanku hrvatske i krajiške delegacije, održanog 2. i 3. avgusta 1995. u Ženevi. Od njega sam i dobio predlog sporazuma ponuđen delegacijama od strane međunarodnih posrednika, kojim je bilo predviđeno da će se pregovori u vezi sa statusom RSK voditi na bazi Plana Z-4. U ime srpske delegacije on je i parafirao taj sporazum, ali je hrvatska delegacija prekinula pregovore, a Hrvatska je još u toku njihovog trajanja pokrenula opštu agresiju na RSK poznatu pod kodnim nazivom “Oluja”.
Odmah po povratku iz Ženeve, general je 4. avgusta iz Beograda krenuo na Kordun i uključio se u odbranu kao zamenik komadanta SVK za Kordun i Baniju, odakle je 7. avgusta ujutro rano krenuo u Novi Grad da pripremi odbranu komunikacije Glina – Dvor, pošto se očekivalo da će tim putem sav narod sa vojskom sa Korduna, delom i Banije i Like izaći kroz Dvor i preko mosta na Uni preći u Republiku Srpsku. Iako je ta komunikacija toga dana u večernjim satima bila prekinuta od strane hrvatske vojske, uspeo je narednog dana da ih odbaci od nje i da je uspešno obezbeđuje dok svi koji su krenuli tim putem nisu prešli preko “mosta spasa” u RS. Kada je 10. avgusta Vojska RS minirala most, general Mile je stajao blizu kod jednog restorana uz reku. Usled detonacije polomili su se svi tanjiri u restoranu. Trenutak pre eksplozije osoblje restorana je uskratilo prazne tanjire izbeglicama sa druge strane reke. General je i u tome video neku “kosmičku pravdu”.
Na generalovoj sahrani upoznao sam njegovu bivšu snahu i njenu majku. Zamolile su me ako mogu da pomognem Milinim sinovima da se negde zaposle pošto već duže vremena ne rade. Njemu, rekoše mi, poštenje i dostojanstvo nisu dozvoljavali da im “preko veze” traži posao.
Savo Štrbac
(Tekst je objavljen 21. septembra 2015. u Večernjim novostima pd naslovom “Otišao general i džentlmen”)
Veritas.info
Povezani tekstovi
