У јесен 1991. године, у Госпићу и околним местима, припадници Хрватске војске и полиције су, углавном маскирани, организовано одводили српске цивиле из њихових кућа и станова. Ликвидације су спровођене на више локација, а мета су превасходно били виђенији Срби који су претходно исказали лојалност новоуспостављеном хрватском режиму.
Према подацима Документационо-информативног центра „Веритас”, у овом кампањском терору убијено је најмање 129 лица српске националности, међу којима је било и 39 жена. Скоро половина свих ликвидација извршена је у крвавом тродневном таласу од 16. до 18. октобра 1991. године. Међу жртвама је идентификовано десет брачних парова, као и четири пара које су чинили по један родитељ и дете. До данас су пронађени, идентификовани и сахрањени посмртни остаци 60 жртава, док се за још 69 тела и даље интензивно трага.
Са ликвидацијама српских цивила био је у потпуности упознат тадашњи комплетан политички, војни и полицијски врх Републике Хрватске. Након што су припадници ЈНА крајем децембра 1991. године пронашли 24 поугљенисана леша у зони раздвајања, истина је преко водећих светских медија и хуманитарних организација допрла до међународне заједнице. Под тадашњим иностраним притиском, председник РХ Фрањо Туђман био је приморан да нареди званичну истрагу. Ипак, упркос прикупљеним доказима који су јасно указивали на наредбодавце и непосредне извршиоце, случај је експресно стављен ад акта, а тела жртава су плански премештана из примарних у секундарне гробнице како би се прикрили трагови злочина.
Иако је Тужилаштво Хашког трибунала првобитно водило интензивну истрагу, предмет је пре подизања оптужнице уступљен хрватском правосуђу. Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци подигло је у марту 2001. године оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције за ратни злочин против цивилног становништва, теретећи их за незаконито хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.
Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године осуђени су Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, на 15 година затвора, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, на 12 година затвора и Стјепан Грандић, тадашњи командант Друге бојне, на 10 година затвора. Суд је истом пресудом, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковићa и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага убијених на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Милана Чанића оптужба одбијена услед одустанка тужиоца.
Данас, три и по деценије касније, домаће и међународне организације непрекидно постављају питање зашто су процесуирана само ова петорица појединаца. У судском поступку је ван сваке сумње утврђено да је у планирању, хапшењу и егзекуцијама учествовало више десетина припадника хрватске војске и полиције. Многи од њих, одговорни по командној или индивидуалној линији, и данас несметано обављају високе функције у хрватским институцијама, војсци и полицији.
Породице жртава дубоко огорчава и онеспокојава чињеница да су сва тројица осуђених већ годинама на слободи, док хрватске државне институције не предузимају ништа како би се пронашли остаци још 69 несталих Срба.
О последицама ратног егзодуса и систематског уклањања српског становништва најбоље говоре званични подаци са пописа. Према попису становништва из 1991. у граду Госпићу је живело 9.025 становника, међу којима је било 36% Срба и 3% Југословена. Према попису становништва из 2021. у граду Госпићу, који, поред места са истим именом, обухвата још 49 насеља, живело је укупно 11.502 житеља, међу којима је 412 (3,58%) Срба.
ДИЦ „Веритас” апелује на међународну јавност и надлежне институције да изврше притисак на правосуђе Републике Хрватске како би се коначно применио принцип универзалне правде, процесуирали сви одговорни извршиоци и окончала агонија породица које већ 35 година чекају право на достојанствен спомен и сахрану својих најмилијих.
Београд/Бањалука, 16. септембра 2026.
Информативна служба ДИЦ „Веритас“
