Већ 27 година почетком августа Крајишници преко медија у региону износе сјећања на Велики крајишки егзодус, познат и под кодним називом “Олуја”. То радим и ја. Тако сам и ове године на више медија причао како сам дан уочи “Олује” био на састанку са представницима Комисије за размјене заробљеника Петог муслиманског корпуса и како сам се по повратку у Книн, око поноћи, у Дому војске, гдје ми се налазила канцеларија, сусрео са пук. Костом Новаковићем, који ми је, по мом сјећању, рекао да по процјени штаба Српске војске Крајине (СВК), чији је и он био члан, неће бити општег напада са хрватске стране на САО Крајину, а ако га и буде да ће то бити напад ограниченог карактера, највјероватније на подручју Слуња, након чега сам, уморан и умирен, отишао на спавање.
Ујутро око пет сати почео је напад на цијело подручје сјев. Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Тек касније сам, из извјештаја Ф. Туђмана, поднесеног у Сабору у јануару 1996, дознао да је Хрватска за акцију “Олуја” ангажовала 200.000 војника, од чега их је у првом ешалону учествовало 138.500. Имајући у види процјену штаба СВК и број ангажованих војника са хрватске стране, годинама износим и мој најјачи утисак – како је могуће да се ангажује толика војска, коју је, са свом техником, требало довести на почетне положаје кроз извјесно вријеме и простор, а да то остане непримјећено са српске стране, те да ми је то и данас и најјачи утисак и енигма.
На једној од телевизија са националном фреквенцијом, на којој сам износио предходну причу, наредног дана гостовао је и др Коста Новаковић, бивши начелник Службе за информисање СВК, те о нашем сусрету у ноћи уочи “Олује” испричао своју причу: “Није Саво коректно то интерпретирао. Није била никаква тајна да ће Хрватска извршити агресију зато што смо ми из хрватских средстава информисања, из обавјештајних и других извора имали такве податке. Поред тога, то вече, ми смо имали новински пул, којег смо заједно основали министар информисања Ковачевић и ја. Значи, новинари су били свједоци. Ту је било 40-ак новинара. Ја сам њима увече презентовао да је таква ситуација у Хрватској, да је таква мобилизација војске, 200.000 војника већ припремљено, ту су војници и из Хецег Босне, 12.000, ту је и Пети муслимански корпус. Онда сам ја објаснио и да је Хрватска из зоне додира повукла цивилно становништво у унутрашњост Хрватске, да је таква тензија да Хрвати морају у наредних четири, пет дана извршити напад и то да ли ће бити данас, ноћас, јер и су они нама стално подигравали.
И прву информацију смо добили четвртог у 4,15 сати. Ја сам био први официр који је добио поруку од УНПРОФОР-а да се јавим преко официра за везу. Звао ме официр за везу. Ја сам тренутно био отишао кући, можда од два попоноћи до 4 ујутро. Зашто? Ми смо знали да ће бити напад, али нисмо знали баш који дан, јер сваких 15 предходних дана, стално, биће данас, биће данас. Ми смо имали то што смо имали људи. Преговарало се о плану З-4. Било је оће бити, неће бити. Али ми смо били спремни.
Није Саво био сам. Био је још један наш заједнички пријатељ, који су били у посјети Бихаћу. Мени је интересантно било, јер сам очекивао једну информацију. Сада ћу вам као ексклузиву рећи због чега. Дан, два прије, генерал Младић је, преко канцеларије Миле Мркшића, мене позвао могу ли посредовати да он одржи састанак са комадантом Петог муслиманског корпуса госп. Атифом Дудаковићем. И он је рекао:”реши то преко тих својих”… Ја сам Дудаковића познавао. И онда сам ја ангажовао једног официра, пуковника из УНПРОФОР-а, који је истог дана отишао код Дудаковића да га пита. И Дудаковић му је рекао да га сачека и након сат времена, ваљда је разговарао са Изетбеговићем, није прихватио да одржи састанак. И онда смо могли претпоставити да ће нас и они напасти заједно са Хрватима. То сам ја пренио команданту Мркшићу и он се са тим сложио.
И сад, ја сам увече чекао госп. Штрпца и тог човјека, да кад дођу да видим има ли можда још нешто, јер сваки пут кад би они ишли у Бихаћ, онда би њих Дудаковић примио, зато што је он био у Книну. Мислио сам да ће они донијети још неку информацију. Питао сам га баш тако: ‘Шта има'? И каже: ‘А како је овдје'? И ја сам му рекао дословно овако: ‘Питање је само часа када ће нас Хрвати напасти. Ту нема шта да се крије. Али, ево, сада смо добили телеграм, ја сам био тамо у штабу најстарији официр, ево добили смо телеграм из Генерштаба Војске Југославије као информацију’. Пише дословно двије реченице: ‘У следећих 24 часа не постоји опасност да Хрватска изврши општу агресију. Могуће да буду демонстративна дејства преко простора Слуња’. И ја сам њима рекао: ‘ево видите шта пише’. И то је било. Одакле је госп. Штрбац извукао. Морам вам рећи да прави забуну код људи. Људи ме зову. И на другим телевизијама стално то прича. У недостатку нових прича, стално то прича и то понавља. Морам рећи да је то врло штетна изјава и да то није коректно. Није тачна…”
И добро је да се госп. Новаковић јавно огласио и испричао своју верзију. У његовој причи има толико важних детаља са више аспеката да сам сматрао важним и да их, преко моје колумне у “Политици”, подијелим и са нашим уваженим читаоцима.
Одмах да кажем да се не сјећам да је са нама двојицом био и тај трећи човјек када смо водили разговор у мојој канцеларији. Ако је и био, то ништа не мијења у мојој перцепцији тога разговора.
Истина је да никада нисам ишао сам на разговоре са муслиманском страном. Састанци су се најчешће одржавали на чек поинту УНПРОФОР-а “Јапанска кривина”, између Изачића, са муслиманске, и Личког Петровог Села, са српске стране, на којем је одржан и онај посљедњи 3. августа 1995.
Не сјећам се да ми је госп. Новаковић показао телеграм Генерлштаба ВЈ, али му вјерујем да су га добили и да су му у Команди СВК повјеровали да општег напада неће бити у року од 24 часа, као што сам и ја њему повјеровао и отишао на спавање.
Овај телеграм је, по мом скромном мишљењу, од суштинског и историјског значаја, који увелико превазилази моја и Новаковићева неслагања око тога ко је коме шта рекао те вечери. Телеграм заслужује одговоре на многа питања, а посебно: ко га је саставио и са којим циљем је послат у Книн? Тим више што је процјена о ненападању у року од 24 часа била погрешна а самим тим и обмањујућа. И са катастрофалним посљедицама.
Овај текст и пишем у увјерењу да ће госп. Новаковић такође јавно објаснити какву штету, поред свега онога што нам се десило у року од она 24 часа “ненападања”, наноси моја изјава. Волио бих да моје и Новаковићеве изјаве о разговору у ноћи пред “Олују” изазову и друге учеснике да и они изнесу своја сјећања или доказе о разлозима пада РСК. Посебно бих желио да овом писанијом”изазовем” и државне институције Републике Србије, попут Института за савремену историју и Музеја жртава геноцида, да што прије организују научни скуп на тему пада РСК. Трагедија која се десила крајишким Србима у августу 1995. то свакако заслужује.
Povezani tekstovi
