Деветог септембра ове, као и предходних 31 годину, и хрватаска и српска страна обeлежили су годишњицу “Медачке битке”. То је назив за агресију хрватске војске на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смештена у тзв. Медачком џепу, која су била у РСК и под заштитом УН. Операција је изведена по тактици “спржене земље” и пред очима припадника Уnprofora, који овај пут нису били само пасивни посматрачи.
Жртава је било и на једној и на другој страни. На српској је, према подацима “Веритаса”, страдало 87 особа: 46 војника, 6 милиционера и 35 цивила и припадника месне страже, а на хрватској, према званичним државним подацима, 13: шест војника и седам полицајаца.
Иако сам у својству председника Комисије владе РСК за размене заробљеника преузео већину тела страдалих у тој операцији и присуствовао њиховом прегледу, о начинима њиховог страдања највише сам сазнао из опширне изјаве Холанђанина Јоханеса Тилдера, који је ратовао на хрватској страни и којег су Срби у априлу 1994. заробили на подручју Личког Осика (Теслинграда). Био је веома кооперативан и српским војним истражиоцима је испричао у камеру и својеручно написао цели ток операције “Медачки џеп”, укључујући и монструозна убиства српских војника и цивила. На основу његове изјаве отворена је и истрага против више десетина лица, укључујући и сам врх хрватске државе и војске. Месец дана по заробљавању, убијен је приликом транспорта из једног затвора у Лици према Книну. Службена верзија је гласила да је убијен у покушају бегства, а неслужбена да га је убио један од чувара којем је у тој акцији страдало више чланова продице.
И уместо да организујемо једно транспарентно суђење за страшан злочин у селима Медачког џепа уз присуство Тилдера и као извршиоца и као кључног сведока, његово тело сам, након више перипетија, предао хрватској страни, где га је преузела његова супруга Хрватица Манда родом из Широке Куле, која му је посмртно и сина родила и од које је релативно добро и хрватски језик научио.
Септембар је и време када се и струка и јавност заинтересују и за остале странце у ратовима деведесетих на подручју бивше Југославије. У Хрватској је у августу 2009. основано и Удружење страних добровољаца Домовинског рата (УСДДР), које се бави питањима иностраних учесника у њиховј војсци, укључујући пројекте постављања спомен-плоча за погинуле и именовање паркова и улица у њихову част. Удружење тренутно броји око 50 чланова, од којих се 70 одсто вратило у своје земље, док је 30 одсто остало у Хрватској. Најважније окупљање удружења одржава се сваке године 18. новембра у Вуковару, уз обележавање разних годишњица током године на хрватским и босанскохерцеговачким стратиштима.
Према досад прикупљеним подацима поменутог удружења, за Хрватску су се “током српско-црногорске агресије” борили добровољци из 45 земаља (у ову категорију не спадају инострани ратници из бивших република СФРЈ). До сада их је службено потврђено око 800, а претпоставља се да их је било и више од 1.000, највише из Велике Британије (204), затим из Њемачке (132), Француске (90), Мађарске (42), Аустралије (33), Холандије (32), Шведске (28), Сједињених Америчких Држава (26), Италије (21), Пољске (21), Чешке (15), Аустрије (13) и Русије (11). За неке од њих није утврђена националност, а добровољци су из Аустралије углавном имали хрватске корене. Погинуло их је 85, а најмање 130 рањено.
У Хрватској се сваке године појави и више текстова на ову тему, а снимљено је и неколико документараца (и ја сам на на ову тему на овим страницама објавио текстове: ”Украјински ‘пси рата'”, 24. новембра 2017. и “Пси рата”, 15. октобра 2018).
Један од озбиљнијих радова је објављен на порталу crofacta.hr, 30. октобра 2024. под насловом “Медијски стереотипи о страним драговољцима Домовинскога рата”, аутора и историчара Томислава Шутеја, који се сматра једним од бољих познаваоца ове теме.
Приступање хрватским јединицама, пише Шутеј, било је различито мотивисано, као што је био разнолик и друштвени профил добровољаца, а основни покретач им је – супротно почетној медијској слици да је реч о новцу и политичкој идеологији – била жеља помоћи “неправедно нападнутој и војно слабије опремљеној држави”.
“Управо због медијске, али и перцепције дела међународне заједнице, по којој су се страни добровољци називали ‘плаћеницима', а у медијима и ‘псима рата', Хрватска је у првим месецима 1992. покренула њихову демобилизацију, након чега их се већи део вратио у матичне земље, а део прикључио јединицама Хрватскога већа одбране (ХВО) у рату у Босни и Херцеговини. По повратку у домовину, нису успели побећи негативним стереотипима о себи, па су и онде доживљавали друштвену осуду”, пише Шутеј.
Шутеј тврди да су интензивну негативну медијску слику о страним добровољцима у хрватским снагама од почетка ратнога сукоба у највећој мери пласирали српски медији, а као пример наводи писање београдске “Дуге” и гласила ЈНА “Народне армије”.
Најтеже последице, и по Шутеју, изазвало је вишегодишње извештавање о наводним ратним злочинима припадника 1. холандске добровољачке јединице, која је од јесени 1991. до пролећа 1992. деловала у оквиру 118. бригаде Хрватске војске (ХВ). Иако је та јединица расформирана (15. марта 1992), из које је једино њен заповедник Јоханнес Тилдер наставио деловати као инструктор за обуку у редовима 9. гардијске бригаде ХВ-а, док су се остали вратили у Холандију, дезинформација се пронела и изван граница бивше Југославије, понајпре у Холандији, где су Реинијер Курперсхоек и Рон Слуик 2000. снимили документарни филм “Ловац на ђавола”, у којем се Тилдера представља као војника који је “заобилазним путем завршио у Хрватској војсци и на крају суделовао у геноциду над локалним српским становништвом 1993”. Филм је приказиван у холандским биоскопима, а промовисали су га и сами аутори “како би своју публику навели на размишљање о кривњи и невиности”.
Најтеже је, тврди Шутеј, лажно оптужене теретио фељтон “Крвопролиће у Медаку – реконструкција једног етничког чишћења” Веле Илибашић и Роба Сиебелинка, који је почетком 1997. објављен у десетак холандских новина, чији делови су и данас доступни на мрежним страницама ДИЦ “Веритас”.
Да, овај фељтон је и сачињен на основу “Веритасове” документације, коју смо ауторима (Вела Илибашић је родом из Сефероваца код Градишке) предочили у нашим просторијама у Београду, а ја и моји сарадници се појављујемо и као саговорници у том фељтону. И ништа није лажно у њему.
Иинформације о ратним злочинима холандских ратника, за које Шутеј тврди да су лажне, спорадично су се појављивале у хрватским и српским медијима све до априла 2009, кад је холандско јавно тужилаштво коначно одбацило оптужбе, о чему је известило и Холандско министарство одбране на службеним мрежним страницама.
“Веритас” је активно суделовао и у истражном поступку холандског тужилаштва. И њима смо уступили сву расположиву документацију о Тилдеру и осталим Холанђанима у хрватским јединицама. Службено смо обавештени да је оптужба за ратне злочине у “Медачком џепу” због недостатка доказа одбачена – Тилдер је био мртав а за остале нису имали доказа да су учествовали у тој операцији.
Шутеј свој текст завршава констатацијом да се од почетка руске агресије на Украјину променио медијски наратив, а и стајалиште међународне заједнице о страним држављанима као добровољцима (а не о плаћеницима) у ратним сукобима, доводећи то у везу са одлуком украјинске владе, донесене три дана након масовне руске инвазије (24. 2. 2022), о оснивању Украјинске легије странаца, чији мотиви нису условљени финансијском коришћу.
Колико год Шутеј покушавао улепшати слику о странцима у хрватским јединицама у грађанском рат деведесетих, остаје необорива чињеница да су они, без обзира на то ратовали због идеала или пара, авантуристи спремни да убијају друге њима непознате људе који им ништа нажао нису учинили, због чега им и приличи назив “пси рата” по угледу на ликове из истоименог америчког филма из 1980, у режији Џона Ирвина.
Извор: Политика
Povezani tekstovi
