Пише: Саво Шзрбац
Главна вест у региону у првој половини јула неспорно је био концерт хрватског проусташког певача Марка Перковића Томпсона на загребачком хиподрому пред пола милиона посетилаца, међу којима је било и двије трећине млађих од 30 година и високих државних дужносника.
Епитет главне вести концерт је сазлужо по више основа. Први је у чињеници да је по броју посетилаца са плаћеним улазницама тo до сад највећи концерт у Европи и један од највећих у свету, са чиме се организатори с правом хвале. Други, и много спорнији, јесте карактер концерта – по једнима је то био скуп домољуба и поштоваоца Томпсонове музике, а по другима усташки дернек, ревизија историје и рехабилитација усташтва.
Прву тезу заступају Томпсонов менаџмент, што је и било, али и високи државни дужносници, што није било очекивано.
Премијер Андреј Пленковић, који је са своје троје малодобне деце и два потпредседника дан раније дошао на генералну пробу да се слика са Томпсоном и да деца добију аутограме, оцењује да “концерт није ни историјски ревизионизам ни промоција усташтва”; његов потпредседник и министар полиције Давор Божиновић каже да се ради о “спектаклу који се ријетко виђа”; други потпредседник и министар одбране Иван Анушић, посетилац концерта који признаје да је на Томпсонов “за дом” узвратио “спремни”, каже “ово је нешто пуно више од концерта”; председник Сабора Гордан Јандроковић, такође посетилац концерта, оптужује критичаре да покрећу “помно осмишљено свођење целог догађаја на поклич из увода једне песме настале у Домовинском рату”; неколико дана после концерта, тројица народних посланика у Сабору (Дамир Билоглав и Игор Петернел из ДОМиНО и Миро Буљ из Можемо) своје колеге поздрављају са “За дом спремни”, а Јандроковић их и не опомње уз образложење о “двострукој конотацији” поменутог поклича (неприхватљива је везана за НДХ, а прихватљива за “домовински рат” и ХОС, само што нико не зна границу између њих)
Другу тезу заступају појединци углавном интелектуалци који се могу избројати на прсте једне руке, и неколико странака и политичара са левог политичког спектра.
Неколико дана пре концерта јавно се огласила Катарина Пеовић из Радничке фронте: “Постоје само неке ситуације у којима треба забранити одређене догађаје. То су догађаји који величају националну, верску и расну нетрпељивост. Ово је певач који велича националну нетрпељивост. Прилично је јасно у којој се ситуацији не може. Постоји слобода, али не можете у јавном простору заговарати геноцидне политике, не можете заговарати мржњу према другима” (1. јул, ХТВ, Студио 4).
На сам дан одржавања концерта огласио се и хрватски публициста и књижевник Анте Томић: “Томпсонова је музика за потајне усташе нешто као Барбра Стрејсенд за потајне педере: музика за кукавице који не желе учинити степ аут, изаћи из ормара и казати тко су и што су. Све је ту пажљиво сакривено, закукуљено и замумуљено да наш несмиљени и правдољубиви државни тужилац нема што приговорити, а бискупи ће се чак дрзнути и направити блесави, па рећи да нам Марко Перковић Томпсон заправо биглише о Богу, домовини и породичним вредностима” (Портал “Велике приче”, 5. јул).
Заштитница грађана Тена Шимоновић Ајнвалтер о коришћењу усташког поздрава „За дом спремни“ од стране великог броја људи, дан после концерта у свом саопштењу, између осталог, наводи: “То јасно указује да током година, а ни пред овај концерт, није послана довољно јасна порука што су све неприхватљиви и незаконити искази мржње и глорификације најмрачнијих раздобља прошлости”, због чега је зарадила критику од премијера Пленковића, који јој је јавно поручио да је она на дужности захваљујући њему (!?), што је требало да значи да би требала да мисли и говори само оно с чиме се премијер слаже, док је проусташки ДОМиНО затражио да се заштитница грађана разреши дужности.
Саопштењем се истог дана огласила и странка Можемо, која у другом узастопном мандату обнаша власт у Загребу, у којем је и одржан Томпсонов концерт, у којем се наводи: “Најоштрије осуђујемо и сматрамо великом штетом за хрватско друштво чињеницу да је на концерту Марка Перковића Томпсона употребљаван усташки поздрав ‘За дом спремни'… Сматрамо да је ‘За дом спремни’ усташки поздрав, што је потврдио и Уставни суд, и зато ћемо се борити да се законски забрани у сваком контексту”, посебно истичући да очекују јасну осуду од председника Владе и Сабора.
Истог дана саопштењем се огласила и Социјалдемократска партија (СДП), из које долази и актуелни председник Хрватске Зоран Милановић, у којем се, између осталог, наводи: “Уместо да се јавна пажња и организација концерта искористи као јединствена прилика за снажно и јасно ограђивање од свих облика историјског ревизионизма и усташлука, сведочили смо светској срамоти у којој су екстремне поруке добиле државну логистику и директну подршку врха власти.”
Два дана по концерту, огласио се и загребачки адвокат Анто Нобило:
„Ја мислим, на жалост, врло, врло лоше поруке су отишле у свет. Дакле, уочи концерта, момци, млади, већином из Херцеговине, Залеђа, Далмације, али и из других крајева, обучени у црне мајице, многи с ознаком ‘За Дом спремни’ или неком другом ознаком која асоцира на усташтво, окупирали су Загреб. Не само окупирали, било их је пуно и освојили су центар и својом песмом, својим понашањем фактички су претворили тај догађај, Загреб, суботњи дан у Загребу као неки усташки дернек” (Њузмакс Балкан, 7. јул).
Марко Вучетић, задарски филозоф и теолог, бивши саборски заступник и истакнути грађански активиста за људска права, о концерту каже: “Томпсонов усташки концерт огледало је хрватског друштва. Упознали смо једну неспутану Хрватску 2025. године која се не либи јавно, на загребачким улицама исказивати усташке покличе, и то пред самом полицијом која не реагује или се тек каже како ће се накнадно реаговати. Нажалост, све то пролази у хрватском друштву без концентрисане критичке масе” (Портал “Новости”, 13. јул).
Једино је ћутао “највећи брибљивац” у Хрватској икад, председник државе Зоран Милановић, човек који је почетком ове године освојио и други мандат супериорном већином над хадезеовим кандитатом, покупивши, управо захваљујући свом бритком језику, гласове и са левог и са десног спектра. Дани су пролазили, низале су се похвале и критике о Томпсоновом концерту, огласила се чак и ЕУ, а од Милановића, иако је примао госте у Загребу и јавно се оглашавао о другим питањима, није било ни гласа.
За мене је Милановићево ћутање била енигма и најачи утисак са и око Томпсоновог концерта, што сам и коментарисао за неколико српских медија. И кад сам мислио да ћу овај текст посветити његовом ћутању, ипак се огласио. Десило се то у обраћању новинарима у градићу Чазми, смештеном у средишњем делу Хрватске, тек тринаестог дана по одржаном концерту:
“Сам концерт није споран, а није био ни баналан јер је био огроман. Но догађале су се ствари које се нису смеле догађати у центру Загреба, у Боговићевој улици”, алудирајући на то да су људи викали “За дом спремни” и певали песме из времена усташког режима, “на што је полиција морала реаговати одмах, на лицу места, а не након недељу дана”, нагласивши да поздрав „За дом спремни“ и симболика повезана с ХОС-ом представља наслеђе једне политичке идеологије која није утемељена на антифашизму и сматра да је јавна употреба тих симбола, посебно на јавним окупљањима, неприхватљива и штетна за углед државе, око чега би сви у Хрватској “требало да имају ставове”.
Зна он то и много боље. Зашто је ћутао 13 дана, остаје да нагађамо. Можда је ћутањем враћао дуг Томпсоновим обожаваоцима, од којих су многи гласали за њега!?
Знаковитија ми је његова опаска о благим реакцијама из Европске уније: “Данас у Европи имате тиху, готово неприметну, али присутну рехабилитацију нацизма на сваком кораку, посебно у контексту рата у Украјини. Зато кад неко у Бриселу приговори Хрватској због “За дом спремни”, нека само заћути јер знам да се другде толеришу и горе ствари”.
И опет је то онај стари брбљиви Зоки. У истој реченици каже више контрадикторности. Кад помислите да га похвалите за “рехабилитацију нацизма у Европи”, у другом делу реченице уследи нешто што личи на одобравање употребе усташког поклича “За дом спремни.” Можда би ипак било боље да је и даље ћутао.
Извор: “Политика”. штампано издање
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
