Дана 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао је четверочлану српску породицу Радосављевић: Радета (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малољетне синове Дејана (14) и Ненада(10).
Тога дана, око 19.15 часова, у кућу Радосављевића навратио је Јожица Мудри у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку. Затим је тијела мртвих Радосављевића посложио по поду трпезарије једно до другога, те их минирао пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење цијеле куће. А након тога монструозног чина, убица је из куће Радосављевића украо један видео рекордер и један даљински управљач и однио их на поклон својој дјевојци Тајани Биљан.
Иако је убица у току кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу, у који је навратио и Радосављевић Раде, којег је убица познавао пошто су радили у истом предузећу, рекао “да вечерас мора ликвидирати тог смрада” те му у ту сврху дао и кола на располагање и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса да му покаже Радетову кућу, за овај злочин оптужен је и осуђен само Јожица Мудри и то за класична кривична дјела али не и за ратни злочин.
Радетов отац Петар и сестра Милица по правоснажности пресуде поднијели су тужбу против Републике Хрватске ради накнаде штете. Петар умире у току парнице, а поступак, као једини насљедник, преузима његова кћи Милица. Општински суд у Дарувару пресудом из јуна 2007, коју је потврдио и Жупанијски суд у Бјеловару, одбија Миличин тужбени захтјев у цјелости, уз образложење да у тренутку смрти није живјела са братом и његовом породицом те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као насљедници оца Петра, какав став су заузели и Врховни и Уставни судови Хрватске. С обзиром да је изгубила спорове, судови су пресудили да она држави Хрватској накнади трошак парничног поступка у износу од око 25.000 евра, који јој је, на основу владине Одлуке о отпису трошкова парничног поступка досуђених Републици Хрватској… из децембра 2023, на њен захтјев отписан у децембру 2024.
И Јованкина мајка, Пела Медаковић, такође је тужила РХ за накнаду штете због убијене кћери и два унука, темељећи одговорност државе на чињеници да је војник-убица дјело починио оружјем, као опасном ствари, којег је власник држава Хрватска. Иако је Општински суд у Загребу, као првостепени, прихватио Пелину тужбу, Жупанијски суд у Загребу, као другостепени, имао је другачији став – “штетна радња није ни у кавој вези са обављањем војне службе” – и одбио Пелину тужбу у цјелости, истовремено је обавезујући да држави плати парничне трошкове од око 1.300 евра.
Убица је одавно изишао из затвора и данас живи у Дарувару као угледан домаћин и “заслужни учесник Домовинског рата”. И не пропушта прилику да се Милици приликом сусрета насмије у лице.
Поред ликвидација четверочлане породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991, четверочлане породице Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и четверочлане породице Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992, и убиство породице Радосављевић из Дарувара спада у најмонструозније ликвидације породица у рату деведесетих због њихове етничке припадности. Супружници у поменутим породицама биле су мјешовитог хрватско-српског састава, осим породице Радосављевић у којој су оба супружника били српске националности.
У Београду и Бања Луци, 24.02.2025,
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
