Дана 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао је четверочлану српску породицу Радосављевић: Радета (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малољетне синове Дејана (14) и Ненада (10).
Тога дана, око 19.15 часова, у кућу Радосављевића навратио је Јожица Мудри у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку. Затим је тијела мртвих Радосављевића сложио по поду трпезарије једно до другога, те их минирао пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење цијеле куће. А након тога монструозног чина, убица је из куће Радосављевића украо један видео рекордер и један даљински управљач и однио их на поклон својој дјевојци Тајани Биљан.
Ово је нешто скраћена верзија диспозитива правоснажне пресуде Окружног суда у Бјеловару, број: К-153/52. од 7. јануара 1994. године, којом је убица проглашен кривим за четири дјела убиства, једног тешког дјела против опште сигурности и једног дјела крађе, због чега је осуђен на јединствену казну од тринаест година затвора, коју му је Врховни суд преиначио на 15 година затвора.
Иако је убица у току кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу, у који је навратио и Радосављевић Раде, којег је убица познавао пошто су радили у истом предузећу, рекао “да вечерас мора ликвидирати тог смрада” те му у ту сврху дао и кола на располагање и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса да му покаже Радетову кућу, за овај злочин оптужен је и осуђен само Јожица Мудри и то за класична кривична дјела али не и за ратни злочин.
Хрватски судови су одбили тужбене захтјеве родбине побијене породице Радосављевић за накнаду штете од Републике Хрватске уз образложење да је убица дјело починио ван радног времена и са трофејним оружјем те да “штетна радња није ни у кавој вези са обављањем војне службе”.
Убица је одавно изишао из затвора и данас живи у Дарувару као угледан домаћин и “заслужни учесник Домовинског рата”.
Поред ликвидација четверочлане породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991, четверочлане породице Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и четверочлане породице Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992, и убиство породице Радосављевић из Дарувара спада у најмонструозније ликвидације породица у рату деведесетих због њихове етничке припадности. Супружници у поменутим породицама биле су мјешовитог хрватско-српског састава, осим породице Радосављевић у којој су оба супружника били српске националности.
У Београду и Бања Луци, 24.02.2026.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
