Пише: Саво Штрбац
Изјава Ђорђа Лингве, донедавног апостолског нунција у Републици Хрватској, од 11. фебруара ове године у Загребачкој катедрали поводом завршетка његове службе у Хрватској, о канонизацији Алојзија Степинца: „Ипак, све сам више уверен да би то признање од стране Цркве требало доћи тек на крају пута истинскога помирења, без којега би његова светост постала узалудна. Канонизација, наиме, није својеврсна ’лига првака’ у којој победа моје момчади подразумева пораз твоје. Пред Богом нема победника и поражених јер… сви смо ми браћа и сестре!”, једва да је у хрватској јавности привукла пажњу неколико медија и коментатора, што је изненађујуће за оне који знају шта Степинац значи Хрватима.
Хрвати су очекивали да ће Степинац бити канонизован најкасније за двадесетогодишњицу беатификације. Али се то није десило за време понтификата папа Фрање, за шта је, према превладавајућем мишљењу Хрвата, крива Српска православна црква (СПЦ), док је на њеном челу био блаженопочивши патријарх Иринеј, који је папи Фрањи послао два писма (прво од 30. априла 2014, друго од 10. јула 2015), у којима га моли да питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и препусти „непогрешивом Суду Божјем”.
У једном од тих писама патријарх пише папи да кардинал Степинац „није протестовао него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. (…) Није протестовао него је ћутао и пред чињеницом да су у ’његовој’ држави хладнокрвно, плански и системски убијана и деца ’непоћудних’ грађана те државе – Срба, Жидова, Цигана.”
Патријарх приговара кардиналу Степинцу и што је пуч, којим се 27. марта 1941. Југославија отргла из Тројног пакта, прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву, а православље за „највеће проклетство Европе” и управо те речи забележио у свом дневнику. Једино таквим његовим односом према Српској православној цркви, пише патријарх папи, могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у тзв. НДХ у римокатоличку веру и цркву, на који начин је покатоличено око 240.000, 250.000 људи.
И папа Фрања је услишио молбу српског патријарха тако што је 2017. основао Мешовиту комисију, састављену од представника Хрватске бискупске конференције (ХБК) и СПЦ, са задатком да утврди лик и дело Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, све под мотом да „црква треба да мири, а не да свађа”. Након шест одржаних сесија, комисија је завршила рад уз констатацију „да ставови две стране о тој теми остају супротстављени” остављајући могућност да комисија, можда у неком другом формату, настави рад, што се до краја понтификата папе Фрање није десило.
За време свог понтификата папа Фрања није ни посетио Хрватску. Заправо, за све време његовог понтификата (2012–2025) више се причало о његовој посети православној Србији него католичкој Хрватској.
Стјепан Асић (истакнути хрватски исељеник из Аустралије, новинар и аутор, познат по заговарању права хрватске дијаспоре) један је од малобројних коментатора Лингвине изјаве, који у свом ауторском тексту објављеном 19. фебруара ове године на порталу bezcenzure.hr, између осталог, наводи: „Тако је и канонизација блаженог Алојзија Степинца дошла у питање кад се је папа Фрањо неочекивано обратио српском патријарху ’за савет’ у вези са Степинчевом канонизацијом. Јасно је било свакоме какав ће став заузети српски патријарх… јер српски свет, укључујући њиховог патријарха, на то никада неће пристати… Неразумљива је папина наивност да се уопште ишао консултовати са СПЦ о овоме, не схватајући контроверзе које постоје. Или је он то намерно учинио као доказ своје искрености према СПЦ не схватајући исто тако коју је штету нанео хрватском народу стављајући екуменизам изнад Степинчеве канонизације.”
Папe Фрање више нема. Хрвати су очекивали да ће нови папа бити много наклоњенији њиховом Степинцу. Ускоро ће година дана да је почео понтификат новог папе Лава Четрнаестог. И уместо да се прича о неком скорашњем термину када ће Степинац бити канонизован, стиже уводно поменута изјава већ бившег нунција у Хрватској Лингве, која је потпуно на линији бившег папе Фрање.
У чије име говори монс. Лингва пита се и Стјепан Асић у поменутом тексту:
„Да је то само његов став могли би му рећи ’довиђења’ и једноставно га игнорисати. Нажалост, не знамо што је потакло апостолског нунција да изиђе с оваквом једном специфичном изјавом о Алојзију Степинцу и то баш приликом свог одласка са те функције, али знамо да све што он каже није то само његова порука него је то порука, став, и Свете Столице и самог папе. Са овом поруком изгледа да се политика пређашњег наставља кроз новог папу, којег је у ствари папа Фрањо поставио, уздигао на част кардинала Римокатоличке цркве, јасно човека у његовом, папином, склопу… Овај папин, ватикански, став је видљив и по горе споменутој изјави апостолског нунција која гласи: ’да би светост (блаженог Алојзија Степинца) требала доћи тек на крају пута истинскога помирења’. Кад се замишља остварење тог ’истинског помирења’!?
И Иво Голдштајн (хрватски историчар, суоснивач јеврејске верске заједнице Бет Израел са седиштем у Загребу, аутор књиге „Монографија Јасеновац”) у свом ауторском тексту под насловом „Папа Лав неће канонизовати Степинца. То није могуће, па подржавао је злочинце НДХ”, објављеном 30. јуна 2025. на порталу express.24sata.hr, каже и ово:
„Папа Лав Четрнаести неће лако канонизовати Степинца због сложених историјских околности и противљења Српске православне цркве. Црква у Хрвата још се бори с духовима прошлости… Важно је схватити да и папа Лав Четрнаести има много шире хоризонте (баш као што је имао и покојни папа Фрањо) неголи водство Цркве у Хрвата. Њега више не занима одржавање некаквог „antemurale christianitatis” (лат. „предзиђе хришћанства”) или да буде борац против омрзнутог комунизма (као и имати некакву фронту против православља). Папа, логично, има у свом понтификату пуно другачије приоритете.”
Чињеница је да су актуелни хрватски световни и црквени функционери много блискији с новим него с претходним папом.
Председник државе Зоран Милановић крајем октобра прошле године био је у службеној посети Светој столици, кад га је, заједно са супругом, у приватну аудијенцију примио и папа Лав Четрнаести.
На питање новинара о канонизацији кардинала Степинца, Милановић је одговорио: „То је интерна ствар Цркве, концепт светости је нешто у шта се ја нимало не разумем и о томе не могу говорити.”
Почетком децембра исте године папа Лав Четрнаести примио је и хрватског премијера Андреја Пленковића, у чијој је пратњи, поред супруге и троје њихове малолетне деце, било и неколико министара и шеф кабинета. На питање новинара да ли је с папом разговарао о Степинчевој канонизацији, премијер је одговорио „да је то ипак питање цркве и да је он већ свет у очима хрватских верника, али да ће коначну одлуку о његовој канонизацији донети црква кад за то дође време”.
И председник државе и премијер позвали су папу да посети Хрватску. Индикативно је да су у вези са Степинчевом канонизацијом дали скоро идентичне изјаве, иако се, иначе, у ничем другом не слажу.
Треба рећи да првом америчком папи Хрватска није ни до сада била непознаница. Наиме, док је био први човек дикастерија (министарства) за бискупе у Риму, један од најближих сарадника био му је актуелни загребачки надбискуп Дражен Кутлеша. Познато је да је актуелни папа, док је још био кардинал, желео ове године да посети Загреб, као што је познато и да се током својих мисија у Перуу врло често сусретао и с хрватским мисионарима. Имајући све то у виду, и папина посета Хрватској могла би да уследи у неко догледно време.
Можда ћутање хрватских политичара и медија на изјаву монс. Лингве треба тумачити или да им је нови папа обећао да ће време за Степинчеву канонизацију доћи у неко догледно време па их није ни брига шта причају његови чиновници, или им је заиста дао до знања да ће до канонизације доћи „тек на крају пута истинскога помирења” са СПЦ, а то значи пре „никад него икад”, па су се Хрвати, попут Јосипа Дабре, окренули још већем хрватском, такође неканoнизованом свецу Анти Павелићу „вођи свих Хрвата који лежи у Мадриду у ковчегу од злата”.
Плитика, 26.02.2026, електронско издање
Povezani tekstovi
