Хрватске оружане снаге су 1. маја 1995. године извршиле агресију, под кодним називом “Бљесак”, на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине (РСК), у вријеме када је ова област била под заштитом УН-а (УНЦРО – Сектор “Запад”). Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје “штићенике” на милост и немилост агресору. Сјећајући се Јасеновца из ‘41. и Пакрачке Пољане из ‘91, народ Западне Славоније кренуо је у егзодус према Српској. На путу према “мосту спаса” на ријеци Сави, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.
У овој акцији су, према “Веритасовим” подацима, погинуле и нестале 283 особе, укључујући 114 (40%) цивила. Међу жртвама је 56 жена, осморо дјеце до 14 година и 75 особа преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 174 особе. Међу несталима се води још 109 (39%) особа, међу којима је 46 цивила, укључујући и 23 жене. Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 122 идентификовано. И кад се идентификују ексхумирани а неидентификовани (26), остају непозната гробна мјеста за 83 посмртна остатка.У овој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, те Пакленица са 20 жртава. Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара, Ранко и његова супруга Анђелија са дјецом Гораном (11) и Горданом (8), те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана (7).
Око 1.450 припадника Српске војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину. Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.
Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.
Савјет безбједности УН-а, Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, од Хрватске је затражио да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.
Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што Хрватској ни СБ никада није увео казнене санкције зато што је као чланица УН-а извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.
Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило тадашњег предсједника РСК Милана Мартића да је 2. и 3. маја 1995. године “за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб”, усљед чега је погинуло шест цивила, јер се при том “није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата”, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.
Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.
У августу 2021. године из Тужилаштва БиХ у Хрватску је упућена замолница о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији “Бљесак”, иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбједности Бањалука из 2006. и 2007, коју је Влада Хрватске одбила по хитном поступку уз образложење да “документација и материјал који су достављени не дају никакав основ за поступање правосудних тијела у Хрватској”.
С друге стране, у марту 2020, на загребачком Жупанијском суду, након вишегодишњег поступка, неправоснажно су у одсуству осуђени Милан Мартић, предсједник РСК, на 7 година затвора, и Милан Челекетић, командант СВК, на 20 година затвора, због “осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова (Загреба и Карловца) након војно-редарствене акције Бљесак”, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење агресорима да обуставе напад на српску област под заштитом УН-а, коју је потврдио и Врховни суд РХ пресудом и од 5. јула 2023. године. Другостепена пресуда у односу на Мартића је правоснажна, док Челекитић, с обзиром да му је изречена максимална казна, има право на жалбу трећестепеном суду.
Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 29 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?
Београд и Бања Лука, 29.04.2024.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
