У фебруару 1991. Хрватска доноси одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању од СФРЈ, а након тога и Српска аутономна област (САО) Крајина доноси “Резолуцију о раздруживању од РХ”. Половином марта исте године, ЈНА тражи од Предсједништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што, усљед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније, не пролази.
У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали “митинг истине” на Плитвицама са захтјевом да Национални парк “Плитвичка језера” остане у саставу САО Крајине.
Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су извјешене српске и југословенске заставе. Сљедећи дан, 29. марта, “мартићевци” из Книна заузимају управне зграде НП “Плитвичка језера”.
У раним јутарњим сатима 31. марта, из Загреба је према Плитвицама, с неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једним транспортером, кренула колона од око 400 хрватских специјалаца ради “увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка”.
У том моменту у плитвичким хотелима било је око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца, који су се дан раније, с намјером да “препадом изнутра”, у координацији са онима извана, савладају крајинске територијалце и “мартићевце”, са оружјем у коферима, помијешали са туристима.
И Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их, на прилазима Плитвицама од Слуња, сачекали у засједи и са барикадама од порушених стабала. Јутро је било магловито, а снијег до кољена. Пушкарање је започело ујутро између 6 и 7 сати.
Бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успјели су да заузму хотеле и до поднева успоставе контролу над националним парком. Даљу ескалацију сукоба спријечила је ЈНА, која се између супротстављених страна поставила као “тампон зона”.
На хрватској страни погинуо је “редарственик” Јосип Јовић (22) из Аржана код Макарске, док их је двадесетак рањено. На српској страни погинуо је територијалац Рајко Вукадиновић (32) из Коренице, док их је 17 заробљено, који су због погибије “редарственика” крвнички пребијани све до њихове размјене 13. августа исте године.
Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву “домовинског рата” и сваке године, на врло високом нивоу, обиљежава годишњицу његове погибије, иако је тадашњи министар полиције, Јосип Бољковац, више пута јавно говорио и у својој књизи “Истина мора изаћи ван” записао да је обдукција показала да је погођен метком из “тзв. пумпарице, јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура, каквих је имала хрватска полиција”.
Послије ове акције хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу, која се одржала до краја августа те године, када је, због немогућности функционисања усљед контроле од стране ЈНА, и расформирана. Контролу над НП “Плитвичка језера” преузеле су крајинске власти и задржале је све до августа 1995.
Плитвички догађај се по многим изворима узима као почетак рата у Хрватској деведесетих прошлог вијека. Тога дана православни вјерници су славили Цвијети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали “крвави Ускрс”.
У Београду и Бања Луци, 30. марта 2023.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
