Дана 31. октобра 1991. године, нападом на ТО Грубишно поље, започела је акција хрватске паравојске под кодним називом „Откос-10“, која је имала за циљ ликвидирати или протјерати Србе са подручја источне Билогоре, смјештеног на сјеверозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице.
Народ источне Билогоре, оцјенивши да малобројне српске снаге, њих око 400, неће моћи дуго издржати притисак преко шест пута бројнијих хрватских формација ојачаних тенковима и далекометном артиљеријом, а поучен историјским искуством из Другог свјетског рата, када су их усташе одводили и убијали у логорима Јадовно и Јасеновац, кренуо је у егзодус спашавајући голе животе.
Тога и наредног дана, комплетно становништво из 23 и један број житеља из још 15 села, напустило је то подручје и у избјегличкој колони, у којој се нашло око 4.000 људи и преко 600 различитих возила, прешло у Босну, у којој се још није ратовало. Међу њима је било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, дио њих у мјешовитим браковима са Србима.
Послије повлачења Срба из источне Билогоре, услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора. У најбољој усташкој традицији из 1941, настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом УНЕСЦО-а: храм св. Димитрија у Растовцу, саграђен прије 1700-те године и Успеније Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године.
На подручју источне Билогоре, у рату и пораћу, од 1991. до 1997. године, колико је до сада утврђено, живот је изгубило 65 особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама. Од укупног броја страдалих 41 је цивил, од којих је 17 убијено прије акције „Откос-10“ током кампање застрашивања и злостављања, те 23 припадника ТО, док су двојица Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирани од стране “сабораца”. Од укупног броја жртава још се трага за посмртним остацима 15 особа.
За наведене злочине над Србима почињене у источној Билогори до сада је одговарао само Вељко Марић, припадник ЗНГ из Грубишиног поља, којег је Веће за ратне злочине у Београду осудило на казну затвора од 12 година због ратног злочина против цивила зато што је 31. октобра 1991. године у селу Растовац, у општини Грубишно Поље, хицима из ватреног оружја убио Петра Слијепчевића (1926) у породичној кући.
Док је Марић у српским затворима издржавао казну, против њега је српско правосуђе отворило још једну истрагу због сумње да је током септембра 1991. у Грубишном Пољу ликвидирао Мићу Васиљевића и Владимира Кучеру, те мучио Звјездана Мачка, сви Срби. Иако истрага није завршена, Марић је у јуну 2015. године из Србије трансферисан у Хрватску. Приликом трансфера хрватска страна се обавезала да ће наставити кривични поступак против Марића отпочет у Србији, али до сада нема потврде да преузету обавезу и испуњава.
До Другог свјетског рата на подручју источне Билогоре живјело је 18.000 житеља српске националности, а послије усташких злочина у Другом и оних почињених у посљедњем рату, по подацима Митрополије загребачко-љубљанске, 2005. преостало их је 1.170, углавном старијих особа, док их је попис становнштва у 2021. дочекало мање од 1.000.
У Београду и Бања Луци, 30.10.2023.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
