Espreso.rs, 17.06.2017, SRPSKI HEROJ, LAŽNI JEVREJ, BEOGRADSKI MUVATOR, SPECIJALAC, MAKRO: Ko je KAPETAN DRAGAN, kultni vođa KNINDŽI?

Ako vam kažem moraću da vas ubijem

Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, koji trenutno služi kaznu u Hrvatskoj za navodne ratne zločine tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, svako je živopisna figura, koja sada trune u Lepoglavi.

Kepa, kako su ga tada zvali ljudi iz njegove okoline, sreo sam, sticajem okolnosti, u zvezdarskoj kafani “Tabor” sredinom devedesetih godina u nekom šarenom društvu koje se tada tamo opkupljalo.

U fizičkom smislu, Kep je bio prilično neugledan: nizak, mršav, prosed, sa klempavim ušima, ali je posedovao ono što se često naziva – harizmom. Zračio je pogledom, osmehom… Umeo je da koristi svoj šarm i oreol heroja koji ga je u to vreme pratio, iako mu je uniforma daleko moćnije pristajala nego civilno odelo u kojem je izgledao kao da pliva, jer mu je bilo preveliko.

Ubrzo nakon ovog usputnog susreta počeo sam da, kao honorarni saradnik, pišem za časopis Fondacije Kapetan Dragan, u kojem su tada, između ostalih, pisali i Momo Kapor, Vanja Bulić, Dušan Mrđenović…

Nakon par brojeva pitao sam urednicu u vezi honorara, a ona mi je ljubazno odgovorila da u tom časopisu svi pišu besplatno, kao neki vid podrške Kepu i fondaciji. Kazao sam joj da zaista nisam od takvih i da bi radije da oni meni plate, a onda je slegnula ramena i kazala: “Videću sa Kepom”.

I na tome je ostalo. Izgleda da sam i ja svojim tekstovima podržavao Kepovu fondaciju, a da me o tome niko nije precizno obavestio.

Pomenuti časopis nije dugo izlazio. Samo je jednog dana nestao sa lica zemlje, baš kao i Kep, baš kao i Fondacija.

Ali, vratimo se malo unazad sa pričom.

Kada se pojavio na ratnoj i javnoj sceni u Srbiji, Kep je bio prava enigma, za koju su jedni pričali da je isfabrikovana u kuhinji tajnih službi bliskih Miloševiću, dok su drugi verovali da je on pravi patriota koji je samoinicijativno došao da se stavi na raspolaganje ugroženom “srpskom življu”.

U prvo vreme o njemu su kolale svakakve legende. Pričalo se da je bio u Legiji stranaca, da je bio oficir elitne jedinice australijske vojske, da je zapravo Jevrej koji se zove Danijel Sneden, te da mu je Kapetan Dragan zapravo kodno ime koje mu je dodelila Služba. Ovu priču potkrepljivale su izvesne pojedinosti, kao što je Davidova zvezda na lančiću koju je nosio, a na pitanje novinara zašto je ima, odgovarao bi samo osmehom. Ono, koncpiracija na delu. Čuvena je i njegova rečenica, odnosno odgovor na svako škakljivo pitanje o njegovom poreklu: “Ako vam kažem moraću da vas ubijem”.

Nema sumnje da je Kep bio zanimljiva faca. Njegova pojava ulivala je sigurnost Srbima u Krajini, a zaista su pod njegovom komandom Crvene beretke, specijalne jedinice odbrane Knina poznatije kao Knindže (nindže iz Knina) delovale kao ozbiljna vojna snaga. Kep ih dovodio u red na sve načine, čak je umeo i da ih šamara zbog neposlušnosti. Prednjačio je u akcijama, tako da postoje zabeležni snimci gde Kep sam, sa puškom u ruci, odlazi maltene do linije vatre da bi Hrvatima poručio da idu kući i da odustanu od pokušaja da zauzmu Knin.

Ne zna se da li je Kep bio ludo hrabar, samo lud ili vrlo inteligentan, tek sasvim je sigurno da su ga Hrvati bojali kao samog đavola i da je bio protoptip modernog ratnika koji s pravom izrasta u medijskog supeheroja koji će ubrzo biti pretvoren i u lik iz stripa o podvizima Knindža.

Deluje da je u Hrvatskoj utamnjičenje Kapetana Dragana imalo daleko veći simbolički nego realni značaj. Zatvorili su čoveka kojem godinama nisu mogli ništa i koji je bio simbol otpora Srba u Krajini hrvatskoj vojsci i njenim vođama.

Realno, Kep je Hrvatima nabio strašne komplekse na koje nije bio imun ni ozloglašeni Legionar Ante Gotovina, a još manje lider Franjo Tuđman. Kep je bio trn u oko hrvatske ratne mašinerije, pogotovo onog krila zaduženog za medije i propagandu.

Tako je, uz sve kontroverze, Kep ostao upamćen kao prototip srpskog heroja za mračna vremena. Možda je njegovom imidžu pripomogla i Služba, ali mnogo toga je deo njegove osobene pojave muljatora sa beogradskog asfalta koji je vršljao po svetu, radio koješta, a onda stigao i da se bije sa Hrvatima po kninskom kamenjaru. Bio je nalik liku iz romana Mome Kapora, onaj lik o kojem popularni pisac ipak nikada nije napisao knjigu. A sigurno bi bila još jedan njegov hit.

Uostalom, pročitajte i nešto zvaničniji siže njegove biografije…

Dragan Vasiljković je rođen 12. decembra 1954. u srpskoj pravoslavnoj porodici, u Beogradu. Njegov otac Živorad je poginuo u saobraćajnoj nesreći dok je Dragan bio dete. U uzrastu od 3 godine, smešten je u hraniteljsku porodicu Dragutina Filipovića Juse, jer njegova majka nije mogla da podiže troje dece sama.

Godine 1967, je pod imenom Daniel Sneden (to je onaj otišao jevrejski identitet) odlazi u Australiju sa majkom i dve sestre. Po završetku srednje škole u Melburnu, radio je u foto radnji. Proveo je 4 godine u rezervnom sastavu lake australijske konjice. Posle služenja vojnog roka, služio je kao “instruktor oružja” u Africi i Južnoj Americi. Plovio je širom sveta, a u Srbiji je boravio 1988, gde je započeo posao sa brodskim i avionskim čarterom. Osuđen je za krivično delo vezano za vlasništvo javne kuće u predgrađu Melburna Elsternvik u Australiji tokom 1980-ih. Radio je i kao instruktor golfa u Australiji.

Vratio se u Beograd u maju 1990, kada je Hrvatska održala prve demokratske parlamentarne izbore. U Beogradu se sastao sa Sašom Medakovićem, jednim od lidera na barikadama u Krajini nakon “balvan revolucije” u avgustu. Medaković je bio prijatelj šefa policije u Kninu, Milana Martića (kasnije osuđenog za ratne zločine u Hagu), a bio je službenik državne bezbednosti Krajine. Kapetan Dragan je posetio Krajinu u jesen 1990. Tamo je sreo Milana Martića i tvrdio da je odbrana Krajine „veoma neorganizovana“. Odlučio je da pomogne u organizaciji odbrane Krajine. Po povratku u Beograd, on je pokušao da okupi podršku svom nastojanju, i postao član opozicione stranke Srpskog pokreta obnove. Potom se vratio u SAD da završi pilot trening.

Tokom beogradskih demonstracija, marta 1991, kada je u Beogradu na pobunu Srpskog pokreta obnove vlast odgovorila tenkovima na ulicama, Kapetan Dragan je bio primoran da se vrati. Opet ga je Milovanov povezao sa osobljem Državne bezbednosti, a među njima sa Frankom Simatovićem. Simatović mu je rekao u vezi njegovih aktivnosti vezanih za Krajinu, ukoliko bi njegovi pretpostavljeni za to saznali, on bi verovatno biti uhapšen i smenjen.

4. aprila, Kapetan Dragan je otišao u Krajinu da radi za Milana Martića.

Dana 25. juna 1991, Hrvatska je proglasila nezavisnost. Ubrzo nakon toga, izbio je rat u Hrvatskoj. Tokom rata služio je kod novoformirane Republike Srpske Krajine kao dobrovoljac. Tužioci Međunarodnog krivičnog sud za bivšu Jugoslaviju tvrde da je ovu službu vršio pod pokroviteljstvom policije Srbije, a mediji su izvestili da je on to čak tvrdio tokom svedočenja na suđenju Slobodana Miloševića 2003. godine. U odgovor Miloševiću na ovo pitanje, rekao je: „Ja sam govorio isključivo o Službi Krajine, Policiji Krajine ili Vojsci Krajine ili JNA do Vensovog plana“.

Upitan „da li je u bilo koje vreme bilo jedinica MUPa (Ministarstvo unutrašnjih poslova) Srbije u Krajini sa njim“, on je odgovorio da je Jovica Stanišić jednom učinio neformalnu posetu, i Frenki Simatović tri ili četiri puta. Na pitanje da li su Stanišić i Simatović ikada izdali bilo kakvo naređenje, odgovorio je da oni to nisu učinili, da nisu bili u toj poziciji, i da nisu znali niti su bili kvalifikovani da znaju.

Komandovao je specijalnim jedinicama poznate kao Crvene beretke (ne treba mešati sa Jedinicom za specijalne operacije JSO osnovanom u Srbiji 1996) ili ‘Knindže’ nazvanom tako prema gradu Kninu iz Krajine, i nindže borcima.

Trenirao je jedinice na krajiškom Golubić kampu za šta je navodno bio plaćen od strane Službe državne bezbednosti Srbije; te navode je negirao na suđenju Miloševiću, uprkos ulozi svedoka optužbe. On je dodao da je jedini put kada je srpski Državna bezbednost platila bilo za 28 dana boravka u 1997, za praćenje vežbe i da je njegov honorar bio 2.200 dinara. Bio je u savezu sa ministrom unutrašnjih poslova Milan Martić u njegovoj borbi za vlast protiv predsednika Milana Babića, koga je opisao kao „nepoštenog, čoveka koji nije od reči.” Martića je, nasuprot tome, smatrao „čovekom od časti i čovekom od reči.” U novembru 1991, Babić je pozvao Vojislava Šešelja u Knin da mu pomogne da osujeti puč za koji je verovao da ga planira lično kapetan Dragan.Prema Šešelju, „Kapetan Dragan se umešao i započeo pobunu u vojnim redovima“, i organizovao miting vojnog osoblja. Šešelj je obilazio linije fronta iu medijima objašnjavao da „oni koji žele unutrašnje sukobe dok oružani sukob i dalje traje ne mogu biti prijatelji srpskog naroda.”Miting se, Šešelj je rekao, pokazao kao neuspeh i Babić je ostao na vlasti.

Vasiljković se kandidovao za predsednika Srbije na srpskim predsedničkim izborima 1992, i bio četvrti na listi sa 1,86% glasova.

Ovaj podatak govori da ga narod ipak nije doživeo kao heroja dostojnog da ga predvodi na čelu države.