Саво Штрбац, предсједник Информационо-документационог центра Веритас – који се већ 20 година бави истраживањем и прикупљањем података о страдању и прогону српског становништва из некадашње СР Хрватске – у интервјуу за Фронтал каже како је споменути попис становништа у Хрватској из 2011. године показао да се још није остварио план Фрање Туђмана.
Срба, наиме, према том попису у Хрватској има 4,36 посто. Међутим…
- Хрватска је почетком 90-их, а и много раније, имала јасан план: учешће Срба у укупној популацији свести на „подношљив број”, који по Туђмановом пројекту износи максимум 3%. По задњем попису из 2011. године, Срба је било у укупној популацији Хрватске 4,36%, што значи да их је још увијек превише и да ће их разним перфидним методама свести на програмирани број. Како сада стање стоји са српским живљем у Хрватској тај пројектовани број могао би се десити већ на наредном попису који ће се одржати 2021. године.
Стиче се утисак да државни апарт у Хрватској и даље нометано све чини да онемогући живот за Србе који живе у земљи. Како би се најкраће могло описати стање људских права и српске имовине у Хрватској?
Срби у Хрватској нису ријешили ни једно питање у цјелости. Све је то негдје у почетку или на трећини пута.
Та неријешена питања по некаквом значају могли би се поредати овако: обнова уништених и порушених кућа, стамбено збрињавање за бивше носиоце станарских права, процесуирања Срба за сваковрсне ратне злочине, а посебно за ратне злочине који не застарјевају, неисплаћене пензије, неисплаћени штедни улози код Љубљанске банке, неријешена статусна питања, радни стаж …
У Хрватској живи углавном старачка популација, а која није ни радно ни плодно способна, а заједница која нема људи из претходне двије категорије осуђена је на изумирање.
Недавно сте истакли да не очекујете да ће Хрватска, сад када је у ЕУ, у већем обиму да истражује и процесуира злочине над Србима. Да ли то значи да је Хрватска „запечатила” ове случајеве за „сва времена”?
Хрватска није „запечатила” истраге и процесуирања злочина над Србима за „сва времена”.
По мом мишљењу те истраге и процесуирања ће се наставити истим или сличним темпом као и посљедњих неколико година, управо због тога што Хрватску више неће имати ко да притишће да ради брже и конструктивније.
Да ли то значи да ће, истовремено, Хрватска наставити несметано да хапси Србе на основу својих тајних потјерница, као недавно код Вуковара и да ли се то некако може спријечити?
Да, управо тако, мислим да ће Хрватска као и до сада са више ентузијазма истраживати злочине над Хрватима и да ће и хапсити и процесуирати Србе и припаднике бивше ЈНА за те наводне злочине. Наводне због тога што убијање домаћих животиња, крађа кућанских апарата или шамарање заробљеног непријатељског војника не може бити, према међународним стандардима, ратни злочин, а свега је тога било до сада у оптужбама хрватског правосуђа против Срба.
Генерација која је ратовала 90-их биће на разним листама, а неки од њих и процесуирани и прогањани док су живи, као што се још увијек ухапси понеки живући учесник Другог свјетског рата.
Шта је са станарским правима – медији су недавно писали да избјеглице из Хрватске, носиоци станарских права, до краја августа имају посљедњу шансу да затраже да им се ријеши стамбено питање и да је Хрватска сад пристала да даје замјенске станове у градовима?
Што се тиче стамбеног збрињавања бивших носилаца станарског права, једино је тачно из онога што се може прочитати у задње вријеме у медијима да рок за подношења захтјева траје до краја августа ове године.
Све друго је остало исто: право на стамбено збрињавање и даље имају они који су имали станарско право на становима у друштвеном власништву, који желе да се врате живјети у Хрватску, који немају стан или кућу на подручју бивше Југославије и који нису од 1991. године па на овамо ни кућу ни стан продали, замијенили или даровали. То су веома ригорозни услови које након двадесет и неку годину мало ко испуњава. Истина је и то да се станови могу откупити, а затим и наслиједити и да је откупна цијена веома неповољна.
Но, ова норма о откупу је још само на папиру, јер у пракси такорећи није ни заживјела пошто нема потписаних уговора о откупу. Све ово што сам рекао односи се на подручје ван Крајине. Слично је и са подручјима посебне државне скрби, то је подручје бивше РСК, а разлика је заправо само у томе што нема временског ограничења за подношење захтјева.
Резултати пописа становништва у Србији показали су да велики број људи, рецимо у Новом Саду, потиче из Крајине или БиХ. Да ли је беспредметно говорити о повратку у Хрватску, и ако јесте, шта је оно гдје треба уложити снагу за борбу?
Доста је прошло година од избјеглиштва/прогонства, и они који су рођени 1995. године, у колони, постају пунољетни ових дана, што значи да су у међувремну завршили средњу школу. Они мало старији су пустили коријење у Србији и тешко их је, све и да је нека боља ситуација за Србе у Хрватској, вратити у стари завичај.
Но, сигурно је да би се знатан број старијих Срба вратио у Хрватску, када би се на ефикаснији и поштенији начин рјешавала питања о којима сам напријед говорио. Посебно је интересантан проблем око процесуирања Срба за ратне злочине и за друга кривична дјела, укључујући и оружану побуну. Ми смо у ВЕРИТАС-у израчунали прије десетак година да се око 100 хиљада радно и плодно способних породица не враћа у Хрватску због тих процеса.
Рачуница је једноставна – против пет хиљада Срба су поднесене кривичне пријаве за ратне злочине, а око 21.500 је било процесуирано за оружану побуну, што даје број од преко 26.500 процесуираних Срба. Свака крајишка породица у просјеку броји око четири члана, а кад се глава породице не враћа, јер не жели да остатак живота проведе у затвору, не враћају се ни остали чланови породице.
Дакле, треба наћи начина да се изврши једна свеобухватна „генералка” свих покренутих поступака у Хрватској и да спискови како процесуираних, тако и помилованих и амнестираних буду доступни свим заинтересованим. Мислим да би се на тај начин се вратио један значајнији број породица из категорије радно и плодно способних.
Плоча посвећена жртвама усташких злиочина на Пагу недавно је трећи пут срушена. Да ли мислите да ће се у догледно вријеме промијенити клима у Хрватској што се тиче схватања геноцида НДХ почињеног над Србима и уопште, односа према споменицима из тог времена, као и насљеђу НОБ-а?
Не очекујем да ће се у догледно вријеме било шта мијењати у Хрватској што се тиче схватања злочина НДХ над Србима као и односа према споменицима НОБ-а. Ја познајем добро менталитет хрватског народа јер сам међу њима живио до своје четрдесете године и врло добро знам како се одгајају младе генерације, а у том одгоју највише их индоктринирају католичка црква и породица који још увијек величају Павелића и НДХ.
На тој идеологији настала је и данашња Хрватска држава, што се манифестује и кроз симболе ондашње и данашње државе.
Да ли ће посљедња пресуда из Хага којом се Хрватска терети за злочиначки подухват на челу са Туђманом допринијети промјени схватања скорашње историје у хрватском мњењу?
Да је остала првостепена пресуда Хашког трибунал против хрватских генерала по којој су били и осуђени на дугогодишње казне затвора као чланови удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био присилно и трајно протјеривање Срба из Крајине, а на чијем челу је био Туђман, онда би таква пресуда имала шансе да мијења схватања скорашње историје у хрватском мњењу.
То се популарно зове суочавање с прошлошћу. Пошто је жалбено вијеће америчког судије Мерона ослободило хрватске генерале свих оптужби, онда ће та пресуда, а што је већ увелико видљиво, учвршћивати хрватски народ у увјерењу да су водили одбрамбени и праведни рат против окрутног агресора. Управо та ослобађајућа пресуда хрватским генералима изазвала је много реакција међу Србима али и ван Србије, што би у завршници могло довести до ревизије тог поступка.
И Веритас је недавно на основу нових чињеница, поднио иницијативу хашком тужилаштву да поднесе приједлог суду за преиспитивање правоснажне ослобађајуће пресуде. Ја сам умјерени оптимиста, дакле очекујем да ће тужилаштво заиста до 16. новембра ове године и покренути тај приједлог, тим више што је и дански судија, који ради на другим предметима у Хашком трибуналу прозвао америчког судију Мерона за „масовни притисак” на остале судије у жалбеном вијећу да гласају за ослобађајућу пресуду. Једино нека нова осуђујућа пресуда слична оној претресног вијећа могла би бити почетак катарзе хрватског народа и за посљедњи рат, али и за претходне ратове.
Ратко Дмитровић је једаред рекао да је Хрватска држава за производњу Хрвата и да Срби тамо немају никакве шансе. Чини ли вам се тако?
Ратко је у праву. По задњем попису становништва у Хрватској живи 90% Хрвата и нешто више католика и по тим подацима је једна, ако не и прва на ранг листи етнички и вјерски најчистијих држава на свијету. Из свега онога што сам напријед рекао заиста су слабе шансе Србима да постану значајнији фактор у хрватској држави.
Povezani tekstovi
