Osuđujuća presuda u slučaju “Petrovačka cesta”, sudskom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, predstavljala bi društveno-moralnu satisfakciju. Bez obzira da li će ona na kraju biti i sprovedena u delo nad optuženim hrvatskim pilotima, ona će doneti vidanje dubokih psihičkih rana kod porodica čiji su najmiliji nastradali u ovoj izbegličkoj koloni. Presuda ne može da vrati mrtve, ali će biti jedna vrsta flastera za sve rane koje su nastale 7. avgusta 1995. i nakon njega. Kaže ovo zastupnik porodica žrtava u sudskom postupku “Petrovačka cesta”, koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, advokat Dušan Bratić.
- I danas mi u glavi odzvanjaju reči jedne majke kojoj je dvoje dece nastradalo, ubijeno u bombardovanju izbjegličke kolone. Kada je čula vest o podizanju optužnice protiv hrvatskih pilota izgovorila je: “Kada sam ovo doživela, mogu i da umrem”. Ove reči govore mnogo, pa i od kakvog bi značaja bila osuđujuća presuda. Nije sve u zatvoru, da li će neko i odležati kaznu. Sama činjenica da su osuđeni, predstavljaće veliki psihički teret i kaznu za optužene pilote. S tim se vrlo teško živi. Radi se o jednom specijalnom dejstvu presude – kaže Bratić.
GLAS: Približava nam se još jedna godišnjica obilježavanja stradanja nedužnih srpskih civila na Petrovačkoj cesti. Gotovo 30 godina se čekalo da bude započet sudski proces protiv onih koji su naredili i izveli bombardovanje izbjegličke kolone. Zašto sudski proces nikada nije pokrenut u BiH?
BRATIĆ: Prije dvije godine dobio sam priliku da pristupim određenim dokumentima u Tužilaštvu BiH. Prvo što mi je upalo u oči jeste da istražni predmet vodi tužilac Izet Odobašić. Radi se inače o čoveku koji je tokom ratnih godina, 90-tih, kao vojni obaveštajac dostavljao određene informacije Zagrebu. On je tih godina, dok je živeo u Bihaću, stupio u hrvatsku vojnu obaveštajnu službu, kod admirala Davora Domezeta Loše. U isto vreme Odobašić je bio i član ratnog kriznog štaba u Bihaću. On je čitavo to ratno vreme, zajedno sa Himzom Ezićem, špijunirao i pravio obaveštajnu mrežu u tom delu Krajine. Pod njihovom posebnom lupom bile su aktivnosti JNA na bihaćkom aerodromu. Ako je to profesionalni bekgraund tužioca koji postupa u predmetu “Petrovačka cesta” – šta mi onda možemo očekivati? Ne treba da nas čudi što punih 12 godina ovaj predmet čami u Odobašićevoj tužilačkoj fioci.
GLAS: Znači tokom svih ovih godina ništa nije učinjeno.
BRATIĆ: Tužilaštvo BiH je u par navrata tražilo od Hrvatske da im dostavi određene dokumente i imena ljudi koji su bili neposredni izvršioci ovog ratnog zločina, ali i onih koji su tada bili u lancu komandovanja. Do toga nikada nije došlo. Ali, vratio bih se opet na tužioca Odobašića. On je 2021. predmet uvrstio među one koje bi trebalo ustupiti hrvatskim pravosudnim organima. Nakon što sam saznao za to, prikupio sam određeni broj punomoćja ljudi koji su oštećeni, a žive na prostorima BiH i dostavio to ovom Tužilaštvu. Tada je u tom našom dopisu navedeno i da oštećeni nisu saglasni sa namerama Odobašića. Kasnije sam od tih istih ljudi saznao da su ih posjećivali pripadnici SIPA, koji su pokušavali da im promene mišljenje. Srbi od ovog pravosudnog tela ne treba ništa da očekuju, jer je ono na drugoj, tamnoj strani pravde.
GLAS: Nakon raznih “oluja” Srbi u Hrvatskoj svedeni su na tri odsto. Sada su se na udaru našli i mrtvi nakon što su usvojene izmjene Zakona o grobljima. Predviđeno je uklanjanje svih navodno spornih spomenika. Stavlja li se ovim tačka na “srpsko pitanje” u Hrvatskoj?
BRATIĆ: Tu tačku, konačnu, mogu da stave samo Srbi. Neprijatelj može da radi šta god hoće. Rade “posao” za koji misle da je dobar za njih. Srpski narod mora da se dogovori šta on u stvari hoće, te da konačno napravi određenu strategiju. To onda podrazumeva istrajnost u postavljenim strateškim ciljevima, bez obzira ko se u datom trenutku nalazio na vlasti.
GLAS: U Srpskoj i Srbiji tuguju zbog “Oluje”, a u Hrvatskoj slave. Nedavno je održan megalomanski koncert Marka Perkovića Tompsona na zagrebačkom hipodromu, a još jedan je planiran i u Sinju. Kao čovjek, kako gledate na sve ovo, ali i to što pozdrav “za dom spremni” u ovoj državi postaje kao “dobar dan”?
BRATIĆ: Sve to nije ništa drugo do jedno duboko i veliko moralno posrnuće Hrvatske i njenog društva. Naravno i naroda u celini, jer je na Tompsonovom koncertu bilo oko pola miliona ljudi. Čast izuzecima. Ima ih, ali i malom broju. Za sve ove godine, decenije, od “Oluje” pa do danas, nijedan zvaničnik, akademik ili istoričar, osim profesora Žarka Puhovskog, nije osudio ratne zločine.
Ovde bih podsetio na reči najvećeg hrvatskog, ali i balkanskog filozofa, pokojnog profesora Milana Kangrge, koji je negdje 1997. izjavio da je poznavao Franju Tuđmana, te da on nije bio “nikakav državnik, već najobičnija lopuža”. On je upravo ovim rečima opisao Tuđmana. Profesor Kangrga je tada upozorio da je hrvatska mladež zadojena ustašstvom. I zašto se mi danas čudimo Tompsonovim koncertima koji bi trebalo da budu sramni za svako normalno društvo, što hrvatsko, kako stvari stoje – nije. I to što više od polovine Tompsonovih fanova čine mladi ljudi, govori na kakvoj se stranputici nalazi današnja Hrvatska.
GLAS: U Hrvatskoj je formirana i jedna komisija koja bi trebalo da se bavi istragom komunističkih zločina, a tu se prije svega misli na Blajburg, vraća li se Hrvatska u četrdesete godine prošlog vijeka?
BRATIĆ: Odgovor na vaše pitanje glasi: “Malo smo ih pobili na Blajburgu”. Trebalo je više. Pretekli su mnogi i zato nam je ovako danas. Tačka, ma kako to surovo zvučalo.
Veljko Zeljković
Povezani tekstovi
