Како је усташки геноцид над Србима (не)свјесно игнорисан у кинематографији некадашње државе: Да, “Дара” јесте први филм о Јасеновцу
Простор који данас зовемо регионом, а који је прије тридесетак година био у саставу бивше СФРЈ не памти да је једно филмско остварење изазвало толико реаговања и коментара као “Дара из Јасеновца” режисера Предрага Гаге Антонијевића и сценаристкиње Наташе Дракулић. Најинтересантније у цијелој причи је да су сви коментари и реаговања услиједили прије него што је филм уопште и приказан или га је видјела тек једна мала група људи која се о том дјелу уопште не оглашава.
У Београду, Загребу, Сарајеву, Бањалуци, а затим и у свјетским метрополама став о филму износе представници свих слојева друштва, а прича је отишла толико широко да је “Дара” на неки начин постала колатерална штета међунационалних спорења тако својствених овом простору протеклих неколико деценија. Прецизније, оно што је почело као расправа о умјетности, завршило је као жестока полемика о историји, злочинима, карактеру свих наших ратова, а када је кампања омаловажавања свега што је историја забиљежила да се догодило у Јасеновцу попримила забрињавајуће размјере, аутори филма су се, потпуно неуобичајено, одлучили да га, прије биоскопа, емитују на телевизији.
Само вечерас (субота, 20 часова, РТРС и РТС) регион ће коначно имати прилику да види причу о малој Дари и њеној злој судбини у злогласном логору.
Адути
До сада смо се могли бавити само најавама и трејлерима и у већини њих доминирала је једна ставка – ово је први српски и уопште филм који третира усташке злочине и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (НДХ). И управо инсистирање на таквој најави мотивисало је више историчара да протеклих седмица реагују и утврде како креатори најаве о првом филму о Јасеновцу нису у праву. Покушали су кроз поједине медије и ауторске текстове да “разбију фаму” да се у бившој држави о Јасеновцу није уопште смјело говорити, а камоли снимати филмове. Шта им је тачно засметало у таквом наративу нису детаљно образложили, али су неки од њих, попут професорке Невене Даковић са београдског ФДУ понудили доказе да су се и у Титово вријеме филмаџије и те како бавиле Јасеновцем и злочинима у том логору. Сличног приступа латила се и научна сарадница у Институту за новију историју Србије Сања Петровић Тодосијевић. У послу доказивања, уз помињање појединих документарних филмова који чак и носе Јасеновац у називу обје су указале на два играна филма из шездесетих година – “Девети круг” из 1960. и “Црне птице” из 1967.
Ако су ова два филма најјачи адути ове категорије историчара који доказују да нико није забрањивао снимање филмова о Јасеновцу у бившој држави онда су им аргументи више него танки. Сваки заинтересовани гледалаца има прилику да оба филма пронађе на интернету и увјери се да њихова тема не само да није Јасеновац, него да се тај логор уопште не помиње.
Конкретно, филм “Црне птице” режисера Едуарда Галића са Фабијаном Шоваговићем, Радом Шербеџијом, Вањом Драхом и осталим великим именима југословенског глумишта скројен је тако да гледалац појма нема у којем логору се радња догађа, ко су жртве, одакле су, које су националности. Ништа. Једино је јасно да су злочинци усташе.
Иако поменути историчари тврде да је то филм о Јасеновцу, тај назив се у филму не чује ниједном. Такође, не чује се ни да ли су затвореници у логору Срби, Хрвати, Јевреји, муслимани, комунисти или антифашисти. И то је толико брижно ненаглашено да је прилично невјероватно да овај филм било ко потеже као аргумент.
Слична ствар је и са “Деветим кругом” Франца Штиглица, који је побрао бројне награде у Пули, био чак и кандидат за “Оскара” са неенглеског говорног подручја, али то такође није филм који говори о Јасеновцу и геноциду над Србима, него је радња смјештена у окупирани Загреб и доноси причу о градској породици која штити младу Јеврејку коју усташе на крају проналазе и депортују у концентрациони логор.
Сијасет сличних филмова који су продуцирани у бившој држави имали су један, најважнији, заједнички предзнак. Ако су уопште помињане, жртве се нису дијелиле по националности.
Стога је “Дара из Јасеновца”, благо речено, ипак озбиљнији искорак у нашој кинематографији, када је у питању однос према Јасеновцу.
Филмски и музички критичар и професор на Факултету драмских уметности у Београду, Александар С. Јанковић каже да је цензура у Југославији била прилично трапава.
- Као што је познато сама Удба је осмислила назив “Црни талас” за тад несистематизовану групу писаца и филмских редитеља који су од краја педесетих почели да стварају натуралистичку уметност утемељену у свакодневици и у реалистичнијем погледу на НОБ. Код нас су била можда два заиста бункерисана филма, али остали су имали по једну или више пројекција, као што је несрећни “Свети песак” Мике Антића. Систем је поштовао сопствене дисиденте, јер је хтео да се прикаже јавности мање репресивним него у осталим земљама иза гвоздене завесе, што не значи да су код нас цветале тикве. Зато је “Црни талас” толико специфична појава и код нас, а и у свету – каже Јанковић за “Глас Српске”.
Објашњава да Јасеновац није био табу тема, како то данас можда изгледа, али да је тада постојала намјера анализе, неке ствари би биле другачије.
- Да је одмах после рата постојала јака жеља да се изврши глобална анализа свега што се дешавало током грађанског рата 1941-45, као рецимо са холокаустом, питање је да ли би та Југославија опстала. Овако, застрашеном и измученом народу је пласирана ублажена слика, с тим да је прво велико истраживање почело средином шездесетих и када је оквиран број жртава почео да излази на видјело због јасне методологије истраживања логора, овај пројекат је напуштен.
Јасеновац у СФРЈ није била заноктица система већ метастаза, која је имплодирала тачно четрдесет година касније – сматра Јанковић и додаје, осврћући се на недавно помињање филмова “Црне птице” и “Девети круг” у контексту приче о Јасеновцу, да је, на крају крајева, тај филм свако могао да пронађе на “Јутјубу” и погледа, као и друге филмове, попут остварења Лордана Зафрановића који много озбиљније прилази теми усташких злочина.
Јанковић каже да филм, као умјетност, није истина, него, просто изигравање истине.
- Вајлдовски речено, лаж која говори истину, додао бих, да не би пропали од истине. Штавише, ни документарни филм није истина, већ само један поглед на исту. Нажалост, људи то (све више) не схватају и ако додате острашћеност актуелне тематике и трагичну компететивност народа из региона “ко је више патио и ко је кога више убијао”, јасно је да овај филм “атерира на голу ледину”, где истински домети истог постају трећеразредни – додаје Јанковић.
Он, помињући филм “Дара из Јасеновца” говори да је сама кампања која је заступљена у вези са овим филмом, саботирала његове домете.
- Извртање чињеница је посао за историчаре, а радње филмова су нешто друго. На крају, пре који дан је изашла поприлично афирмативна критика историчара Рорија Јеоманса, експерта за НДХ, који је и поред панегирика филму констатовао да злогласне часне сестре нису биле у Јасеновцу него у злогласном дечијем логору “Јастребарско”. Оно што желим да кажем је да једино Бог зна истину, и јесте истина, а филмови су ту, не да представљају “тапију на истину” него да укажу на људске грехе, висове и нигдине људске душе, а не да се цепидлачки и цинично баве фактографијом – закључује Јанковић.
Професор историје и теорије филма на Академији умјетности у Бањалуци Зоран Ђерић наводи да је послијератни период, од 1945. године до данас био период када је организована кинематографија у цијелој Југославији и када је свака република добила своју филмску кућу. Он наводи да је тада било подстицаја за стварање филмова.
Истина је да су у почетку наметане и теме које су се бавиле борбама и ослобођењем од фашизма, а потом су на ред дошли изградња земље и послијератни развој села и градова.
- То су теме којима се бавила и остала, европска кинематографија, актуелне и очекиване. Само се разликовао приступ, естетски, етички, грађа која је коришћена, од чега је зависио и жанр филма, његова намена, а потом и судбина. Нико не побија чињенице да су то били, превасходно, тзв. партизански филмови, да су прављени са одређеном тезом. Да ли је у питању била и цензура, можда појединих осетљивих тема, али су се оне провлачиле, пре свега у документарним филмовима, а понекад су биле и део целовечерњег, играног филма – каже Ђерић.
Опраштање
Он је објаснио да је први филм са темом Јасеновца, који се тако зове, снимљен 1945. године.
- Први филм са темом Јасеновца, управо се тако и зове, снимљен је 1945. године. То је 16-минутни документарни, црно-бели филм, у режији Густава Гаврика и Косте Хлаватија. Прво, потресно сведочанство о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Следећи документарни филм о овој теми снимио је Лордан Зафрановић 1983. године, “Пепео и крв Јасеновца”. Први целовечерњи играни филм, снимљен је тек 2019/2020. године. Реч је о поменутој “Дари из Јасеновца”, у режији Предрага Антонијевића, а по сценарију Наташе Дракулић. Било је неколико играних филмова о логорима смрти, пре свега немачким, али се Јасеновцем нису бавили, због разлога који су политичке природе.
Ушли смо у заједничку државу са Хрватима, муслиманима и другим па су “заборављене”, избрисане све међусобне мржње и сукоби, док нам се нису поново вратили деведесетих година, можда баш због тог привидног “опраштања” и “заборављања”. Опраштање је хришћанско, али не сме бити заборављања. Зло се не може заборавити, злочини се не могу избрисати – објашњава Ђерић за “Глас Српске”.
Помињући “Девети круг” из 1960. године и “Црне птице” из 1967. године, Ђерић наводи да су то, прије свега ратне драме. Прва је у Загребу, смјештена у 1941. годину и у питању је љубавна прича између Хрвата и Јеврејке, која завршава у логору смрти, а други је метафорична слика рата, препуна библијских парабола.
- Тема нацистичких логора се помињала и у другим филмовима, али нигде није до краја верно посведочила о усташким логорима, као у поменутим документарним и играном филму “Дара из Јасеновца – додаје Ђерић.
Ђерић објашњава да извртање чињеница постоји, чак и код оних којима је то посао, било да су то архивари, историчари или хроничари.
- Код уметника је то ствар приступа и слободе, а она се, знамо из искуства, често злоупотребљава у различите сврхе – политичке, идеолошке, па и уметничке. Документарни филмови морају бити засновани на истини, баш као и филмови који претендују да буду сведочанство о једном времену, догађају и људима. Филм “Дара из Јасеновца” (гледао сам га 5. фебруара, у Новом Саду, на једној затвореној пројекцији) управо је велик, јер је филмско сведочанство, изузетан спој уметничког и фактографског, емоција и слика које говоре све – изјавио је Ђерић.
Режисер и директор Филмског центра Србије Гордан Матић за “Глас Српске кратко се осврнуо на стварање филмова у социјалистичкој Југославији и на само постојање цензуре, у свему, па и у дјелима умјетности.
- Када недостаје морала, долази цензура. И обрнуто – рекао је Матић.
Говорећи о томе зашто у том периоду нису настајали филмови с темом Јасеновца, он је рекао да сматра да је разлог што су постојала нека другачија остварења, сличног карактера.
- Вероватно зато што су настајали филмови са сличном темом, али различитом идејом како третирати ту тему – додаје Матић и наглашава да је за стварање било какве историјске драме потребна временска дистанца, а да извртање историјских чињеница, па и самих радњи филмова, лежи управо у поменутом моралу.
Дракулић
Телевизија К3 емитовала је прије десетак дана филм Војдрага Берчића о усташком покољу становника бањалучких села Дракулић, Шарговац и Мотике у зиму 1942. године. Ријеч је о филму “О овом претужном догађају”, који продукцијски, глумачки, а и редитељски никако не може да се пореди са спектаклима попут “Сутјеске” или “Неретве”, филмова у које је тадашња држава улагала огроман новац и који су служили за јачање свијести о партизанској борби против Нијемаца, Италијана и у исти кош стрпаних домаћих издајника. Берчићев филм је, према доступним информацијама, емитован само једном, 1981. године, а онда је нетрагом нестао.
Миланка Митрић, Жарко Марковић
Povezani tekstovi
