D.I.C. Veritas

КНН Крајишке новине, 12, 2017., Штрбац и Линта – Полемика која већ неко вријеме заокупља пажњу Крајишника

У посљедња три мјесеца на стуnцима читаних листова Политика и Вечерње новости одвијала се полемика двојице Крајишника – Саве Штрпца, nредсједника Документационо информационоr центра „Веритас“ и Миодрага Линте, председника невладине организација помпезно назване Савез Срба региона, а коју је отпочео Линта, текстом у коме га оптужује за “срамну нагодбу” пред судом у Чикаrу у спору са америчком консултантском кућом  Л-3 Сервицес као правним сљедбеником америчке МПРИ, која је организовала акцију “Олуја“ .

Тужба групе Срба регистрованих у САД под називом “Крајинске жртве геноцида” nротив МПРИ садржала је и захтјев за накнаду нематеријалне штете прогнаним Крајишницима 10,5 милијарди долара, уз пет одсто камате за сваку годину, због присилног налуштања и претрпљеног страха, траума и душевног бола за изгубљеним завичајем.

Линта је оцијенио да је нагодба срамна и понижавајућа јер је група Срба из САД заједно са Штрпцем пристала да тужена страна уплати донацију од мизерних 1,4 милиона долара у виду хуманитарне помоћи избеглицама из РСК, што је 7.500 пута мања од траженог одштетног захтева.

Текст у Политици , а после и у Новостима, изазвао је реакцију Штрпца, који је, демантујући Линту, почео да износи детаље из биографије тог посланика Српске напредне странке (СНС) у Скупштини Србије, његове манипулације избјеглицама, као и стално формирање разних невладиних организације, преко којих је добијао новац од државе.

Посебно је указао на Линтину способност да, истовремено добија и новац од државе Хрватске, па је тако до био 46.000 евра којим је плаћао себе и још осам људи у Срnском демократском форуму у Београду.

Штрбац није могао да прећути ни Линтино учешће на конференцији о избјеrлицама у Женеви у децембру 2008. године, гдје није био у саставу делегације Србије, него Хрватске. Линта је то демантовао, тврдећи да је тамо био на позив УНХЦР, а индиректно је признао да није био у српској делегацији.

Оба листа, и Политика и Новости су nочетком године обуставила полемику Линта – Штрбац, сматрајући да је бесмислена и да је било доста.

Та полемика је, међутим, још једном отворила питање ко представља Крајишнике у Србији и на који начин, јер је Линта nосланик у Скупштини, миљеник парадржавних медија, а његов фантомски Савез Срба региона представља се, као некад деведесетих Микелићев Комитет за заштиту права избјеглица, као тијело које је једино овлашћено да заступа Крајишнике.

БЕНКОВАЧКИ АДВОКАТ

Саво Штрбац је рођен 1949. године у Раштевићу код Бенковца.

Правни факултет је завршио у Загребу, а потом је до 1990 радио као општински и окружни судија.

Послије тога био је адвокат. Као адвокат је једно вријеме протеклих година радио у Београду како би стекао право на пензију. Познат по смиреном темпераменту, човијек који тешко пада у „ватру“.

Данаса живи у Београду, сваки дан до Веритаса и назад вози се градским превозом. Аутор је девет књига. Отац је ћерке и сина, а постао је и дјед.

Ко је Саво Штрбац?

Штрбац, до “Олује” угледни Бенковчанин, некадашњи општински, па окружни судија у Задру, а од доласка ХДЗ на власт 1990. адвокат који је одмах почео да брани ухапшене Србе прогањане у далматиннским градовима, одмах по стварању nрво САО Крајине, а потом РСК, укључио се више у друштвени, а мање у политички живот.

Са колегом Радомиром Кужетом активно се nосветио размјени заробљеника, посредовао, организовао, и захваљујући тим понекад наизглед неостваривим активностима, многи Срби су провели мање времена и претрпили мање тортуре у Хрватским затворима, а исто вриједи и обрнуто.

Размјене војних заробљеника “сви за све”, ослобађање српских цивила из затвора у Задру и Шибенику, дио су оног што је Штрбац успио да наnрави до 1993. године, а nослије акције “Масленица”, те активности су се наставиле, и додатно су оптерећене размјенама тијела погинулих, којих је било доста.

Том мучном nослу Штрбац се такође посветио са пуним жаром, знајући шта породицама значи кад могу да сахране тијело свог најближег, које није у распадању, него у колико-толико стању да може да се види и препозна.

Било је ту и више него стравичних ситуација, кад на пример Хрвати у камиону хладњачи доставе гола и опрана, надута до непрепознатљивости, тијела nогинулих у Медачком џепу. Зашто гола – да се отежа идентификација, а опрана да се што теже утврди узрок смрти. Све је то Штрбац, заједно са патологом др Жељком Караном из Бања Луке, кога је анrажовао, превазишао, тијела су идентификована и предата породицама.

Саву Штрпца тако памте многи у Сјеверној Далмацији и Лици, којима је помогао.

Са групом интелектуалаца из РСК Штрбац крајем 1993. када је увидио да је потребно за историју документовати хрватске злочине, оснива “Веритас”, и неуморно ради на прикупљању доказа и прављењу досијеа о прогонима Срба 1990 и 1991. у хрватским градовима, а nотом и о злочинима над војницима и цивилима (Масленица и Равни Котари, Мирловић – поље, Медачки џел … )

Индиректно се потом укључује у политику, постаје секретар Владе РСК, уводи ред у дотадашњи хаос у раду, као врстан правник знао је који се закони и уредбе и како требају доносити, внше се није радило по “о'рук систему”.

Такав начин рада брзо га је довео у тихи сукоб са премијером РСК Бориславом Микелићем, који је nрема њему осјећао нетрпељивост, али га је трпио баш због правничког знања.

На мјесту секретара Владе остаје до “Олује”, а Книн напушта у ноћи 4/5. августа 1995, када у аутомобил, умјесто личних ствари, убацује документацију “Веритаса”, која је на тај начин остала сачувана, као доказ и сведочење о хрватским злочинима. У возило прима и групу новинара , који нису чиме имали да се извуку, у тренуцима кад је већ и Главни штаб Српске војске Крајине “паковао ” ствари на “резерв ни положај”.

По доласку у Београд Штрбац наставља активности “Веритаса” и одмах се посвећује прављењу листи несталих и погинулих, као и о злочинима Хрватске војске у “Олуји”.

Захваљујући том раду, као и његовим везама са Унпрофором, многи су сазнали да су њихови рођаци живи и нала зе се у јужној касарни у Книну, гдје је било сједиште УН, неки су, нажалост, били суочени са чињеницом да су им најближи убијени, иако су од комшија “чули” да су их видјели неrдје у колони.

Штрбац неуморно ради и данас, иако је званично пензионер, са истим еланом, посебно када је у nитању обиљежавање rодишњице страдања у “Олуји”, или јавни наступи у којима арrументима и документима свједочи о злочинима над Србима, без фолскула, идеолошких или националних, без преувеличавања броја жртава и броја прогнаних.

Зато и не чуди што је често прозивао Линту, као некога ко је своју каријеру градио на обманама избјеглица, обећавајући брда и долине, а све се сводило ни на шта, осим писања “запаљивих” саопштења за јавност.

У Хрватску од “Олује” Штрбац никад није отишао. Иако званично није на оптужници, људи које познаје у Хрватској су му савјетовали да не иде, јер ћe га сигурно сачекати судбина многих који такође нису јавно оптужени, а по преласку границе су ухапшени и осуђени.

Линтина политика

ПОЛИТИЧАР САОПШТЕЊА

Линта је рођен је 1969. године у Карловцу, а до рата је живио у селу Перна код Вргинмоста. Студије историје је започео у Загребу, а завршио на Филозофском факултету у Београду. Предавао је историју у више београдских основних и средњих школа.

Познат је као неуморни писач саопштења за јавност, како би га што више било у медијима, и њега и организација које представља, а био је на челу бар четири у посљедње две деценије. Ноћна мора за медије, чије уреднике лично зове да објављују његова саопштења.

Од 2012 је посланик у Скупштини Србије, сада у трећем мандату.

Ожењен је и отац двоје дјеце.

Линта је у Београд, као студент историје, дошао 1991. године, у рату на Кордуну, одакле је родом, није учествовао, по завршетку факултета предавао је у неким школама, а онда је схватио да је политика уноснија од учионице. Захваљујуhи неким везама, још раније се приближио председнику Српског демократског форума (СДФ) у Хрватској Милораду Пуповцу, који га као свог “пулена” (касније ће признати то као велику грешку) поставља на чело канцеларије СДФ у Београду. Да је то Пупавчева грешка, показаће каснији догађаји, када је Линта потпуно приватизовао СДФ и преузео га за своје циљеве.

Карактеришући Линту, један Пуповчев сарадник у Београду је рекао кратку реченицу: Амбиција којој нема краја, а нема никакве постојаности. У међувремену, оснива још двије невладине организације, од којих је у медијима била свеприсутна Коалиција избјегличких удружења, коју су, наводно чинила чак 103 избјегличка и завичајна удружења. Имена тих удружења на сајту Коалиције никад нису наведена, вјероватно из простог разлога да, осим што их није било толико, и оне што су nостојали чинио је један или можда два човјека.

Пред изборе 2012. Линта се активно укључује у камnању СНС, пише саопштења, позива избјеглице да гласају за напредњаке, обећава “мед и млије ко” кад СНС побједи, разне резолуције и декларације које ће побољшати живот избјеглица. Данас, скоро пет година послије, види се да су обећања била празна, а једино што је остварено су привилегије за њега, који је и сад посланик.

Када је агитовао за СНС, на једној kонференцији за штампу новинари су га иронично питали колики му је paчун за телефон, јер би ваљда, кад тврди да Коалиција избјегличких удружења стоји иза нечеrа, требало да позове предсједника сваког од тих 103 удружења и пита за сагласност, а то изискује трошкове телефона, фиксног или мобилног.

Пошто је на конференцији био и Александар Вучић, покушао је да одбрани Линту, који је остао затечен, па је рекао да је Линта нов у политици и још не зна да су “жути новинари” послани да га наводно провоцирају.

Линта је касније објаснио да он има бланко nодршку тих удружења за свако саопштење и став који изнесе.

Да је продавац магле, показало се ускоро, кад је ушао у Скупштину, јер му је главни предизборни адут био доношење Резолуције о поштовању nрава избјеглих и прогнаних, тврдећи да ће њоме, малтене, бити ријешени сви проблеми те категорије људи.

У новембру 2012. Линта на естрадни начин испред зграде парламента, правећи представу за камере, подноси ту резолуцију, умјесто, као што је ред, у писарници Скупштине. Али, њему је  било важно да га камере сниме.

Умјесто да је усвоји, Скупштина  скида са дневног реда ту резолуцију, и никад је више није ставипа, нити хоће.

А колико је она стварно бесмислена, илуструје то што је у предлогу наведено да Скупштина Србије тражи од Владе да у међународној заједници истиче значај поштовања  људских права избјеглих и прогнаних и грађана Србије који су оштећени, као фактор даљег унапређења добросуседских односа, стабилности региона и помирења међу народима.

Сама конструкција те формулације довољно говори о бесмислености – “истицати значај поштовања људских права … “. Ко тебе каменом, ти њега резолуцијом!

Линта је то и проширио, па му је постало правило:  Ко тебе аргументом – ти њега оштрим саопштењем.

Знајући да му је фамозна Коалиција већ компромитована, због лажних обећања и обмане избјеглица, Линта спрема одстуnницу, вођење nрепушта  својим марионетама, а он формира Савез Срба региона, који је, гле чуда, састављен не од организација, него од појединаца. У преводу, за формирање и регистрацију удружења грађана, а то је тај савез, nотребни су потnиси три nунољетна грађанина Србије. Тако Линтин савез можда чине само тројица људи.

Са формирањем Савеза Срба региона (неки духовити Крајишници су се зезали да ће формирати јачу и моћнију организацију – Савез Срба васељене), одмах је престала медијска активност Коалиције избјегличких удружења, нема више саопштења ни декларација.  Али је зато у медије, у nрви план, кад су избјеглице у питању, дошао Савез Срба региона и, наравно, Линта.

Он, с друге стране, своју функцију nосланика користи и за честа nутовања у Хрватску, службеним аутом Скупштине, дакле о трошку грађана Србије, а под функцијом nотпредседника  Одбора за дијаспору, и то обично за викенд, петком увече и суботом ујутро. Причали су неки “злобници” да он то користи за одлазак на родни Кордун. И о томе се не би сазнало да Линта, жељан медијске nажње, није често звао медије тврдећи како га хрватска полиција малтретира на граници  “иако је у службеном аутомобилу Скупштине Србије”.

Линта се појављује на разним манифестацијама, типа “Крајишког откоса” у Бусијама, или “Крушедолског сабора”, а постаје приметно да се учесници тамо дистанцирају од њега, па неки чак, иако позвани, одбијају да дођу у просторију гдје он сједи са организаторима. Али, да Линтина политика почиње да доживљава фијаско, најбоље се видјело на обиљежавању годишљице “Олује” прошле године, када је, уз државну помоћ, наравно, закупио папрено скупу велику дворану Сава центра, која nрима више од 5.000 људи и тамо одржао, како је најављено, “Велику меморијалну академију”.

И кад је колона избјеглих кренула испред цркве Светог Марка уз шетњу центром Београда, а било је више стотина људи, до Бранковог моста остало их је неколико десетина, а пред Сава центар је дошло њих свега неколико – оних који су носили транспарент. У Сава центру – њих око 200, довезених у 3-4 аутобуса из неколико мјеста у Војводини, које Линтини сарадници, да камере не би снимиле аветињски празну дворану, покушавају да сатјерају у један дио и rрупишу, како би камере снимиле да су мјеста попуњена.

И онда долази врхунац фијаска – службеници Владе саопштавају новинарима да нико од представника Владе, неће присуствовати “академији” а разлог је “мали број nрисутних”. Ни министри нису хтјели да се бламирају.

 

Давор Лукач

 

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.