Porodica Olujić likvidirana je 1992. Zverski su je ubili pripadnici hrvatske paravojske HOS. Hrvatsko pravosuđe je, posle 24 godine, na smešne zatvorske kazne osudilo Tomislava Madija, Marija Jurića, Zorana Poštića, Davora Lazića i Miju Starčevića
Zversko ubistvo porodice Olujić je zločin koji su u noći između 17. i 18. februara 1992. godine u selu Cerna u Istočnoj Slavoniji, na putu između gradova Vinkovci i Županja, počinili pripadnici snaga ozloglašenog HOS - Tomislav Madi, Mario Jurić, Zoran Poštić, Davor Lazić i Mijo Starčević.
Oni su upali u kuću Srbina Radomira Olujića sa ciljem da likvidiraju njega i njegovu porodicu, zatim opljačkaju, a kuću miniraju eksplozivom, jer su znali da je porodica Olujić imućna. Ubistvo porodice Olujić po svom karakteru je slično ubistvu porodice Zec u Zagrebu (7. decembra 1991.), samo što nije dobilo toliku medijsku pažnju.
Porodica Olujić živela je u Cerni, ulica Braće Radić broj 51. Imali su dve kuće, staru gde su živeli Stojanka (1932) i Mirko Olujić i drugu novu gde je živeo njihov sin Radomir (38) sa suprugom Anicom (37), devojačko prezime Ostojić i dvoje maloletne dece ćerkom Milenom (16) i sinom Markom (13). Radomir Olujić radio je kao šef samoposluge u Cerni, dok je njegova supruga bila službenica u Županjskoj banci. Milena Olujić bila je drugi razred gimnazije, a Marko Olujić učenik 6. razreda osnovne škole. Deca su bila krštena u katoličkoj crkvi, pošto je njihova majka Anica (katolkinja) bila pobožna. Imali su i putnički automobil “golf 2” koji su mu otuđili pripadnici HOS u januaru 1992.
Bili su imućna porodica koja je za vreme ratnih dešavanja često primala izbeglice, naručito one iz mešanih brakova. Zbog toga su Radomiru često pretili, a preko telefona mu psovali i srpsku majku. Dva puta mu je u dvorište bačen eksploziv i jedan Hrvat ga nekoliko puta pretukao, ali majka Stojanka nije želela da to objavi javno, jer se plašila za sopstvenu sigurnost. Lupanje na prozor i kapiju kuće tokom rata bila je redovna pojava, kao i pretnje likvidacijom.
U noći između 17. i 18. februara 1992. godine u novu kuću porodice Olujić upadaju naoružani pripadnici hrvatske vojske sa ciljem da ih ubiju i opljačkaju, a kuću miniraju eksplozivom.
Tomislav Madi (1960) zvani Čikago kao komandant jedne čete 131. brigade Hrvatske vojske, koja je bila smeštena u selu Komletinci, izdaje naredbu Mariju Juriću (1973) zvanom Maksi, Zoranu Poštiću (1973) zvanom Pegula, Davoru Laziću (1973) i Miji Starčeviću (1956) uveče 17. februara 1992. da idu na tačno određenu lokaciju “da pobiju neke četnike“. Dao im je sve potrebno od naoružanja i eksploziva i prigušivače, što su oni uzeli i krenuli ka Cerni. Tu su se uparkirali u ulici Braće Radića. Jurić, Poštić i Lazić u to vreme su jedva punoletne osobe i imaju 19 godina, što im ne smeta da učestvuju u stravičnom zločinu.
Pokucali su na vrata i rekli da su policija i da imaju nalog za pretres. Kada je Anica Olujić, posle nekoliko minuta rekla da će pozvati policiju Mijo Starčević je isčupao telefonsku žicu iz zida. U spavaćoj sobi Radomira Olujića pronađeno je 1.500 maraka u sitnim novčanicama, veća količina zlatnog nakita, neki papiri, lovačka puška, kao i crna beretka za koju su sumnjali da ima kokardu. Dok su Poštić i Lazić bili u sobi i pretresali je, u drugoj sobi su bili Starčević i Jurić, odakle se začula stravična vriska jer su Starčević i Jurić ubili porodicu Olujić iz vatrenog oružja sa preko 40 hitaca. Kada su Poštić i Lazić ušli u tu sobu prizor je bio stravičan. Njih dvojica je trebalo da postave protivtenkovske mine, sa kojima bi minirali kuću Radomira Olujića, ali Davor Lazić je precenio svoje znanje u tome, ili je bio u šoku, pa te mine nisu eksplodirale.
Oni su pokupili stvari koje su našli i automobilom otišli u Komletince, gde su Tomislavu Madiju predali sve što su našli. Lazić i Poštić su bili tu nekoliko dana, pa ih je kasnije Madi poslao kući, jer “zadatak nije obavljen kako treba”, misleći na to da kuća Olujića nije minirana. Mijo Starčević im je pre polaska zapretio da ćute o svemu što su videli, inače će ih ubiti.
Dana 18. februara 1992. koleginica i šefica Anice Olujić iz banke, Marta Žulj je pozvala telefonom kuću Olujića jer se Anica nije pojavila na poslu. Otišla je do njene kuće da vidi da li je sve u redu. Tamo videla stravičan prizor.
Posle toga je otrčala do doma Radomirovog oca Mirka i plačući vikala:
- Zaklani su! Zaklani su!
Zajedno su otišli do Radomirove kuće i videli užasan prizor. Hrvatska policija jeste došla na mesto zločina, ali nije se pokretala detaljna istraga. Marija Žulj je kasnije na svedočenju otkrila da su Olujići planirali odlazak u Nemačku kod Radomirove tetke, jer su stalno trpeli pretnje, a bačena im je i bomba u dvorište. Čekali su pasoš za Anicu kako bi mogli otići u inostranstvo.
Na radnom stolu u dnevnom boravku policija je pronašla svesku u koju je Milena napisala svoj poslednji školski zadatak, samo nekoliko sati pre nego što će biti ubijena. Milena, učenica 2. razreda gimnazije, pisala je domaći dok su roditelji i brat večerali, odeveni u pidžame i ispratili deda i baku koji stanuju u susednoj kući. “ U begu od sebe – putujem u potrazi za” naslov je školskog zadatka koji je Milena napisala u poslednjim satima života. U radu je pisala kako “ponekad lutamo i ne znamo gdje ćemo stići”, kako su razočaranja u životu česta i da je i sama imala dosta takvih trenutaka. O sebi je napisala da nije pesimist i da pokušava na svet gledati lepšim očima iako je imala “dosta tužnih trenutaka”.
Ruka spasa “Bezizlaznost nikad ne vidim jer uvijek u meni ima nade da će sve jednom proći, da će meni netko pružiti ruku spasa i spasiti me ponora”, piše Milena. Piše kako nikada nije usamljena jer ima roditelje i prijatelje “bez kojih život ne bi imao smisla” i neizmerno ih voli. “U ljude još uvijek vjerujem iako i to zna biti velika iluzija i ljudi znaju biti zli, ali vjeru još nisam izgubila i to mi je drago”, piše pri kraju poslednjeg rada, a u poslednjoj rečenici kaže kako je ljubav i razumevanje najvažnije i treba “čvrsto biti na zemlji i ne pokolebati se pred ničim”. Četiri dana posle likvidacije, Milena bi proslavila svoj 16. rođendan.
Hrvatsko tužilaštvo godinama nije pokretalo nikakvu optužnicu protiv počinilaca. Tek 2006. godine, pod pritiskom Međunarodne zajednice pokrenuta je prava istraga kada je MUP Hrvatske sakupio dovoljno dokaza za pokretanje optužnice protiv zločinaca. Jedan od ubica Mario Jurić više nije mogao da nosi taj teret i odlučio je da sve prijavi Tužilaštvu. Sud i veštaci su utvrdili da su okrivljeni bili u stanju psihičke stabilnosti i svesni šta su uradili. Drugostepena presuda koju je potvrdio Vrhovni sud Republike Hrvatske 2009. godine glasila je: Tomislav I. Madi (1960.) 15 godina zatvora, Mario I. Jurić (1973.) 12 godina zatvora, Mijo J. Starčević (1956.) 10 godina zatvora, Zoran B. Poštić (1973.) 7 godina zatvora, Davor M. Lazić (1973.) 7 godina zatvora. S obzirom na zločin koji su učinili i zverstvo bez pokajanja svi osuđeni su dobili u najmanju ruku smešne kazne.
Krajem 1992. godine Mirko Olujić, otac Radomirov, preminuo je od tuge za sinom i njegovom porodicom. Da bi 1998. godine u decembru jedno veče Stojanki Olujić na vratima se pojavio NN muškarac sa čarapom preko glave. Stojanka je ovo shvatila kao pretnju za njenu ličnu sigurnost. Preminula je 20. januara 2013. godine i sahranjena je na mesnom groblju u Cerni, dan kasnije. Nosila je neslavno ime “Majka Pravoslavna” kao aluzija na tužnu poemu Vladimira Nazora iz januara 1943. godine.
Povezani tekstovi
