Automobil braće povratnika Dušana i Steve koštao je 600 kuna (80 evra) i bio im je neophodan. Ali zbog posedovanja vozila nemaju pravo na socijalnu pomoć
Selo Cikote u Zapadnoj Slavoniji, na području Pakraca, jedno je od retkih koje još nema struju. Ali, nije tako bilo oduvek jer i ovde je elektrifikacija izvršena još sedamdesetih godina prošlog veka. Uredno su svi meštani uplatili samodoprinos, tada u vrednosti jedne krave, i sijalice su svetlele sve do rata.
Od tada, u ovom selu može se ponekad dogoditi da nema rakije, brašna, duvana pa i hleba, ali petroleja i sveća uvek mora biti. U ovom selu i dva brata žive potpuno u mraku, a pošto imaju “juga” koji je koštao 80 evra, nemaju prava na socijalnu pomoć.
Otprilike na pola puta između Pakraca i Požege, nekoliko kilometara južno od glavnog puta, u brdovitim obroncima Psunja smešteno je selo Cikote. Noću, u potpunom mraku, kada utrnu poslednje petrolejske lampe, ni vukovi ovo selo ne mogu da pronađu.
Na samom ulazu u selo žive dvojica braće, Dušan i Stevo, obojica rođena u Cikotama, u istoj kući u kojoj i sada žive. Stariji od njih, Stevo (77), nosi prezime Krajnović, a mlađi, Dušan (72), preziva se Barač. Dušan se nikad nije ženio, a Stevi je supruga umrla pre dve godine. Ima i dva sina, od kojih stariji živi u Puli, a mlađi je u Nemačkoj.
“Ma, nije nama loše ovde u Cikotama. Samo da je te vražje struje, nikako da dođe”, kaže Stevo, dok reč preuzima brat.
“Vidite, pre skoro 40 godina svaka kuća u selu dala je jednu kravu za elektrifikaciju u vidu samodoprinosa, a isto toliko za popravak i proširenje puta u selo. Evo, sada više od 20 godina prave struje nema. Dobili smo tek ove solarne panele, a ni put baš nije kao nekad. Propada polako i ne održava se kako bi trebalo. Dok svi priželjkuju nekakvu svetliju budućnost, mi ovde u Cikotama priželjkujemo svetliju prošlost. E, to je bio život. Bilo je mladih, bilo je dece, bilo je posla i struje, polja su bila obrađena, a često je znala da se čuje i pesma. Ja sam petnaest godina radio kao trgovac u mesnoj prodavnici”, objašnjava Dušan.
Idiličan život u Cikotama naprasno je prekinut 1991. godine kada je stigla naredba da se beži, Stevo i Dušan, brže bolje su spakovali najnužnije stvari i krenuli u nepoznato, zabrinuti i uplašeni, poput svih ostalih koji su u dugoj koloni napredovali prema Bosni.
Ni sami nisu znali zašto beže, šta se zapravo događa i gde će završiti. Nisu daleko odmakli, već su se skrasili u Bosanskoj Gradišci gde su ostali gotovo trinaest godina. Nekako su se snašli u tuđini, radili su za hranu i nešto sitnog novca. Ali svake večeri pre počinka, pred oči su im dolazile slike iz rodnih Cikota i šumovitog Psunja.
“Vratili smo se 2004. godine, a od kuće i kućišta, ništa. Sve zapaljeno, srušeno, pokradeno i uništeno do kraja. Krenuli smo od nule, ostvarili obnovu i započeli da živimo potpuno iz početka. Ja imam penziju od 107 evra, brat od 120 evra. To rastežemo kako znamo i umemo. Nije jednostavno, iako nemamo nekakvih režija. Struju ne plaćamo, vodu ne plaćamo, kiriju ne plaćamo, telefon nemamo, ali sve je to “knap”. Najviše nas muči što su najbliža prodavnica i lekar udaljeni 26 kilometara, u Pakracu. Ne smeš da se razboliš, a isto tako ne smeš da ostaneš ni bez hleba”, kaže Stevo.
Kako bi se Dušan Barač i Stevo Krajnović nekako prilagodili udaljenosti do lekara, prodavnice, apoteke i gradskih institucija, kupili su auto. I to ne bilo kakav. Nabavili su “jugo 45”, i to za ravno 80 evra.
Na prvi pogled nije puno, ali taj “jugo” ipak im je pomogao. Međutim, tu se krije poznata kvaka 22 za siromašne stanovnike povratničkih područja. U Crvenom krstu i Centru za socijalnu negu stav je jasan, da jasniji ne može biti – imate auto, nemate pravo na jednokratnu ili bilo kakvu drugu pomoć! Isto bi im rekli da imaju rols-rojs, a ne “jugo” koji košta grandioznih 80 evra. Pa se ti vozikaj po Psunju koliko te volja.
“Zaključili smo da je boje da imamo ovoga “jugića” nego da primamo tu i tamo nekakvu crkavicu. Ovako, ako nešto pođe po zlu ili se neko ne daj Bože, iznenada razboli, eto nas za pola sata u Pakracu. Bez ovog auta smo izgubljeni”, objašnjava Dušan.
Premda nemaju struje, Dušan i Stevo nisu, barem leti, u potpunom mraku. Pre tri godine, njihova, a i još dve kuće u selu, dobile su male solarne panele, dovoljne za slabu rasvetu.
Prema rečima Nikole Ivanovića, zamenika pakračke gradonačelnice, postoje ozbiljna obećanja da će Cikote već na proleće dobiti struju. U zimskom periodu, koji zna da se oduži, a već je počeo, i pored solarnih panela, Dušan i Stevo su u mraku.
Povezani tekstovi
