Devetnaest godina posle ubistava i progona srpskog stanovništva iz Hrvatske u akciji “Oluja”, porodice žrtava i dalje čekaju odgovore – kakva je sudbina njihovih najmilijih i da li će zločinci ikada odgovarati za svoja nedela. Najpotresnije je kad se u Udruženju porodica nestalih i poginulih lica „Suza“, čuje da se srećnim smatraju oni koji svojim najbližima makar znaju tačno grobno mesto.
Anka Bjelivuk je 1. avgusta 1995. izgubila celu porodicu. Njeni su krenuli traktorom sa Korduna i do danas nema informacije o njima, niko je ne zove, ništa joj ne javljaju, kao da njen otac, braća, snaje – nisu nikad postojali.
Suprig Mire Devetak, Mirko, još je jedna od žrtava Oluje. Nestao je 4. avgusta pre 19 godina, a prava istina do danas se ne zna. Da je uhvaćen i ubijen Mira je saznala 2005. godine, kada je na televiziji gledala film o stradanju Srba u Hrvatskoj. Telo još nije našla i plaši se da neće doživeti da se slučaj reši i da svog supruga na dostojanstven način sahrani.
Nada Bodiroga je saznala da su njeni roditelji živi spaljeni zajedno sa kućom u Oluji 1995. Navodi poduži spisak svih kojima se obraćala, ali do danas nema dokaza da li su ostaci pronađeni u kući uopšte ljudski.
Jedan od predstavnika Udruženja žrtava stradalih u „Oluji“ Čedomir Marić kaže da punih 19 godina pitanja o žrtvama i zločincima ostaju otvorena. Za sebe kaže da je u takozvanoj srećnijoj grupi, koja je imala sreće u rešavanju sudbine najmilijih. „Dobili smo posmrtne ostatke najmilijih i naša prednost je što znamo gde smo ih sahranili“, kaže Marić.
Govoreći o razmerama zločina on je naveo niz primera o grupnim ubistvima civila u selima oko Knina, na Petrovačkoj cesti, u Dvoru na Uni, i potsetio da su se zločini dešavali sve do 28 septembra 1995. što znači da nisu činjeni samo u vojnom naletu, nego i kasnije. Kad je reč o suđenjima, Marić tvrdi da država Hrvatska smišlja prepreke kako bi se obeshrabrile porodice da podnesu tužbe. O odnosu Hrvatske države prema počiniocima govore, između ostalih, i oslobađajuće presude za zločin u selu Grubor, gde je ubijeno šest civila.
Predsednik Komisije za nestala lica Veljko Odalović kaže da se čak ni broj žrtava koje pominje srpska i hrvatska strana ne poklapa. On kaže da je komisija bila prisutna na ekshumacijama 1 225 žrtava, od toga je 799 identifikovano, a još 426 nije, dok se ukupan broj žrtava Oluje procenjuje na 1600. To je daleko više od 900 nestalih kako tvrdi Hrvatska.
„Bez obzira na broj godina koji je protekao od zločina, mi se još borimo za istinu, a da je bilo više volje, bile bi uređenije baze podataka u celom regionu i lakše bismo završili posao“, kaže Odalović. On potseća da u regionu nije rešena sudbina ukupno 11.000 ljudi, a da bez toga ne može biti potpune stabilnosti. Odalović je pozvao pravosuđe u Hrvatskoj, BIH, na Kosmetu, da zločince privedu pravdi kako bi se vratila stabilnost i ojačali dobrosusedski odnosi.
Autor Mirjana Nikolić
Povezani tekstovi
