О једној седници скупштинског одбора за дијаспору и још понечему
Најврелијег дана ове године, у здању Скупштине Србије одржана је седница Одбора за дијаспору и Србе из региона. На дневном реду: „Актуелни положај Срба у Републици Хрватској и остваривање њихових мањинских права у складу са стандардима Европске уније”. Пристигли скоро сви позвани Срби из Хрватске: Милорад Пуповац, председник Српског народног вијећа, Вељко Џакула, председник Српског демократског форума, Војислав Станимировић, председник СДСС-а, Јован Ајдуковић, председник Наше странке… Седници одбора одазвали смо се и Милојко Будимир, секретар Удружења Срба из Хрватске, и ја, испред „Веритаса”.
Председник одбора Александар Чотрић, као прави домаћин, прво је дао реч гостима из Хрватске: Пуповцу, Џакули, Ајдуковићу… који су изнели доста различитих али и нетачних података о процесуираним Србима пред хрватским правосуђем. Пошто се том темом ми у „Веритасу” бавимо последњих двадесетак година, мало сам бучније реаговао на изношење нетачних података, што је Будимир, који је седео поред мене, схватио да се и ја желим укључити у дискусију, па је председавајућем, на цедуљици, пријавио мене, али и себе, уз пут ми објашњавајући да ће нам, на основу његових искустава, реч дати на крају, под условом да буде времена.
Говорили су гости из Хрватске, неки и по два пута, онда су на ред дошли чланови одбора, који су такође помињали веома различите податке о процесуиранима. После њих на ред су дошли представници министарстава правде и спољних послова, па директорка владине Канцеларије за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, комесар за избеглице и миграције и на крају представници тужилаштва за ратне злочине.
Време је већ одмакло, па је председавајући сугерисао да се дискусија приводи крају. Након тога сам и ја добио реч. Углавном сам износио службене хрватске податке о процесуираним особама за ратне злочине и резултате „Веритасових” анализа истих, исправљајући претходно изнесене нетачне наводе многих говорника.
Сугерисао сам и неколико закључака у вези са процесуиранима, које сам и до сада јавно износио. На крају сам се осврнуо и на скорашње обележавање годишњице „Олује”, једне од највећих трагедија српског народа, сугеришући закључак да се убудуће на седнице скупштинског одбора не позивају они Срби који буду присуствовали прослави „Олује”, при том не именујући никога. Уследила је, на моје изненађење, реакција председавајућег у смислу да није коректно да се вређамо и да није ни место ни време за то.
Пошто се састанак ускоро завршио, ова моја сугестија и реакција председавајућег међу присутнима је изазвала највише полемике. Интересантно је да су сви мислили да се моја сугестија односила само на присутног Вељка Џакулу, који је прошле године, на позив председника Хрватске Иве Јосиповића, присуствовао прослави „Олује” у Книну, а ове године је то поновио и на прослави годишњице „Бљеска” у Окучанима, у којој акцији је и сам био заробљен.
Истина је да ми је господин Џакула био повод за сугестију, али ја сам мислио на све Србе који би убудуће присуствовали прослави „Олује”. Сматрам да је моја сугестија била оправдана зато што је држава Србија пред Међународним судом правде поднела (контра)тужбу за геноцид над Србима почињен у тој акцији и што се један од тужбених захтева односи на наредбу Хрватској да са листе државних празника избаци „Дан побједе и домовинске захвалности” и „Дан хрватских бранитеља” који се славе 5. августа. Овај спор је далеко одмакао и већ је заказан главни претрес за почетак пролећа идуће године. Иницијативе о евентуалном узајамном повлачењу тужби између Хрватске и Србије, барем док до тога не дође, не мењају ништа на ствари.
Зар није апсурдна ситуација да било ко води неку политичку, односно владину или невладину организацију са српским предзнаком, а присуствује прославама акције за коју Србија пред највећом правосудном установом на свету тврди и доказује да је геноцидна а потом, као да се ништа није десило, буде позиван на седнице скупштинског одбора?
Да је одбор усвојио сугерисани закључак, да ли би представљао дискриминишућу, омаловажавајућу, односно увређујућу меру против оних који би, упркос таквом закључку, одлазили, први, други, свеједно који пут, на прославу „Олује”? По мом мишљењу, не би, или би онолико колико је дискриминишућа било која мера прописана за било које друго кршење унапред прописаних (договорених) правила понашања. Уверен сам да нека санкција за овакав вид понашања („мимо интереса свог народа”) мора постојати. И овај скупштински одбор, по мом схватању, има право (и обавезу), да кроз своје закључке уведе мало реда међу Србе у дијаспори и региону, као што му и сам назив сугерише.
Информационо-документациони центар „Веритас”
Povezani tekstovi
