Politika, 02.04.2018, Traže gramofonske ploče Ante Pavelića

Hrvati preko Komisije za sukcesiju odavno potražuju originalnu arhivsku građu o NDH od Srbije, ali će morati da se zadovolje kopijama

Po­ku­ša­ji Za­gre­ba da iz Be­o­gra­da iz­vu­če ori­gi­nal­nu ar­hiv­sku gra­đu u 340 ku­ti­ja o Ne­za­vi­snoj dr­ža­vi Hr­vat­skoj, gde se na­la­ze i va­žna do­ku­men­ta o usta­škim lo­go­ri­ma i zlo­či­ni­ma ko­je su či­ni­le Pa­ve­li­će­ve po­li­cij­ske i voj­ne for­ma­ci­je – ne­će uro­di­ti plo­dom. Iako se u svo­jim zah­te­vi­ma da im se vra­ti gra­đa, ko­ju su par­ti­za­ni za­ple­ni­li 1945, pred­stav­ni­ci Hr­vat­ske po­zi­va­ju na Aneks D  Spo­ra­zu­ma o pi­ta­nji­ma suk­ce­si­je iz 2002. go­di­ne, hr­vat­ski isto­ri­ča­ri i in­sti­tu­ci­je će mo­ra­ti da se za­do­vo­lje sa­mo ko­pi­ja­ma do­ku­me­na­ta.

„Ta­kvi zah­te­vi za pre­da­va­nje isto­rij­skih do­ku­me­na­ta su bu­da­la­šti­ne jer je po­zna­to da ar­hiv­ski fon­do­vi, pa i oni iz vre­me­na NDH, ne mo­gu tek ta­ko da se ce­pa­ju i da uzi­ma ko ka­ko ho­će. Ako Hr­va­ti ho­će do­ku­men­ta, ne­ka da­ju pa­re i mi će­mo im ske­ni­ra­ti, kao što to ra­de Slo­ven­ci”, ka­že dr Mi­lan Ter­zić, di­rek­tor Ar­hi­va Ju­go­sla­vi­je, uz na­po­me­nu da ne zna za­što se ta pri­ča sa­da pod­gre­va u jav­no­sti jer je u sve­tu zva­ni­čan stav ar­hiv­ske stru­ke da se fon­do­vi ne mo­gu ce­pa­ti.

Ne­ka­da­šnji di­rek­tor Ar­hi­va Ju­go­sla­vi­je Mi­la­din Mi­lo­še­vić po­tvr­đu­je da Hr­va­ti odav­no pi­ki­ra­ju na tu gra­đu, ali i da im je na nji­ho­va pi­ta­nje ka­da će Sr­bi­ja da im vra­ti tu ar­hiv­sku gra­đu, uz­vra­ćao kon­tra­pi­ta­njem: „Za­što tra­že do­ku­men­ta­ci­ju kvi­slin­ške dr­ža­ve s ko­jom for­mal­no-prav­no ne­će da ima­ju kon­ti­nu­i­tet?”

„Ima mnogo razloga da im se ta dokumentacija ne vrati jer iz prve ruke govore o zverstvima ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata. Osim toga, NDH kao državna tvorevina obuhvatala je teritorije tri današnje države: Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Tako da se i zbog toga zahtev današnje Hrvatske može lako osporavati”, priča Milošević, koji ipak kaže da su pojedine odredbe Aneksa D, koji se odnose na podelu arhivske građe, sročene tako da na neki način Hrvatima idu u prilog.

Direktor instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović rekao je za Sputnjik da je motiv Hrvatske da traži ovu dokumentaciju, između ostalog, parničenje koje će trajati još duži niz godina i testiranje Srbije koliko ispunjava te uslove iz Sporazuma o sukcesiji. Pavlović smatra da bi bilo najbolje da se sva građa, koja je dostupna bilo gde, u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, publikuje na način na koji to rade ozbiljne zemlje prema logici da je najbolje čuvana građa – publikovana građa. Kako dodaje, sve ostalo je muljanje, stavljanje ispod sanduka, embarga i ne doprinosi razvoju nauke.

„Što se tiče stručnog dela tog zahteva, to je nešto u čemu smo mi istoričari uglavnom saglasni: fondovi, odnosno dokumentacija se – ne deli. Prema hrvatskoj logici, oni bi trebalo da traže sve papire iz Beča, iz Habzburške monarhije, jer su Hrvati ipak bili u sastavu te monarhije vezani za Beč i za Peštu mnogo duže nego što su bili u zajednici s drugim jugoslovenskim narodima. Šta bi bilo da se pocepaju fondovi Habzburške monarhije ili Osmanskog carstva, koje je obuhvatalo skoro čitav Balkan. To više nikad niko ne može da sastavi”, objašnjava Momčilo Pavlović.

Ključna dokumenta  NDH čuvaju se u Beogradu. Najveći deo je u Vojnom arhivu, nešto dokumentacije, koja još nije popisana, čuva se i u Ministarstvu spoljnih poslova, ali i u Muzeju žrtava genocida. Muzej jugoslovenske kinoteke čuva više od 200 propagandnih filmova NDH, takozvanih filmskih žurnala, a u Muzeju istorije Jugoslavije se nalazi i kolekcija od 120 gramofonskih ploča s govorima Ante Pavelića. Nešto od te građe ima i u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.

Ali kako je ta građa dospela u Beograd?

Dr Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida, pretpostavlja da su partizani i pre ulaska u Zagreb 8. maja 1945. godine imali svoje ljude u gradu koji su ih obavestili gde su bila sklonjena državna i vojna dokumenta NDH. Inače, komunisti su u posed lične arhive Ante Pavelića došli kasnije 1946. verovatno preko sekretara Alojzija Stepinca.

„Zanimljivo je da su lični predmeti Pavelićeva i njegova dokumentacija odneti u kabinet Josipa Broza. Verovatno su se rukovodili time da on kao vrhovni komandant najbolje zna šta da se radi s tim, ali i zato što je Tito imao stručnjake koji su na osnovu te građe mogli da prate elaborate za potrebe novoustanovljene države”, priča Đurić, koji kaže da je zahtev Zagreba da im se vrati ta arhiva čisto politička odluka. Kako kaže ovaj istoričar, postoji opasnost da ta originalna građa, a reč je o užasnom svedočanstvu o stradanju srpskog naroda u ustaškoj državnoj tvorevini, ako bi se vratila Hrvatskoj, „propadne”.

Muzej žrtava genocida u svojoj arhivi ima i originalne „knjige prijelaza” Rimokatoličke crkve iz perioda NDH. Reč je o pedantno vođenim župnim evidencijama pravoslavnih Srba koji su pod pritiskom prelazili u katoličku veru. Veljko Đurić Mišina takođe smatra da je zahtev Zagreba da im se vrati ta arhiva čisto politička odluka i da iza toga ne stoji istorijska i arhivska struka. „Sada sam se vratio iz službene posete „Jad Vašemu”. Ovaj memorijalni centar ima najveću svetsku arhivu koja se odnosi na jevrejske žrtve Holokausta, ali su to uglavnom kopije originala iz raznih svetskih arhiva. Zato ne razumem Hrvate što insistiraju da im se vrati ono što im ne pripada”, kaže direktor Muzeja žrtava genocida.

Dobar deo tih arhiva države Ante Pavelića je istražen, ali Veljko Đurić Mišina ističe da postoji i deo fonda u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije koji još uvek nije popisan. „Pretpostavljam da su tu i neka dokumenta poglavnika Ante Pavelića i lična arhiva ministra spoljnih poslova NDH. Ali, zvanično niko od naših istoričara do sada nije imao pristup toj građi. Zanimljivo je da je MSP nedavno dao na uvid deo tih arhiva čuvenom izraelskom istoričaru Gideonu Grajfu. On je stručnjak za Aušvic i treba da napravi neku monografiju o Jasenovcu. Zašto se daje građa stranom stručnjaku, a da je pre toga nije video nijedan srpski istoričar”, pita se Đurić.