Neki srpski mediji su 7. jula ove godine objavili vest da je Radomir Roknić (1959), koji je bio kuvar u Srpskoj vojci Krajine (SVK), posle ponovljenog suđenja osuđen prvostepeno u Višem sudu u Beogrdau na 15 godina zatvora za ubistvo vojnih policajaca Đura Krivokuće (1954) i Jovana Novakovića (1965) 4. avgusta 1995. godine u Topuskom.
Tog 4. avgusta Roknić se sukobio sa Krivokućom, koji ga je izbacio iz spavaone vojne policije i otišao je u kuhinju, uzeo automatsku pušku, koju je dužio i izašao napolje. Tu mu je Novaković, koji je sedeo na klupi uza zid kuće rekao da “pusti Đuru”, a Roknić je išao dvorištem, kada se na vratima kuće pojavio Đuro Krivokuća. Roknić je uperio pušku u njega i ispalio rafal, a meci su pogodili i Novakovića. Odatle je pobegao kilometar dalje, gde ga je vojna policija pronašla skrivenog u šiblju, ranila u stomak i uhapsila. Okrivljeni je prebačen u bolnicu, odakle je u haosu izazvanom hrvatskom operacijom “Oluja” završio u bolnici u Republici Srpskoj, a odatle je otišao u Rumu, gde je bez dokumenata živeo i krio se 28 godina, dok nije uhapšen u maju 2023. Sud mu je produžio pritvor zbog opasnosti od bekstva.
“Veritas” je ovaj slučaj aktivno pratio od Roknićevog hapšenja. Obraćali su nam se i rođaci aktera ovg događaja koji žive u Srbiji, ali i nadležno tužilaštvo u potrazi za članovima porodice ubijenih i potencijalnim svedocima.
Krivičnu prijavu za ovaj događaj podneo je komandant 75 mešovite artiljerijske brigade (MABR) SVK, čiji pripadnici su bili i ubica i ubijeni, puk. Đorđe Milikšić 15 jula 1996. vojnoj policiji pri v.p. 4496 u Beogradu, u kojoj se navodi da je za ubistvo doznao istog dana kada se i desilo dok se nalazio na isturenom komandnom mestu u Slunju organizujući odbranu od hrvatskog napada pod kodnim nazivom “Oluja”, koji je krenuo toga dana u jutarnjim časovima. O ubistvu ga je telefonom obavestio načelnik štaba rekavši mu da je do ubistva došlo “nakon manje prepirke između Roknića i jednog od ubijenih”, opisujući sled događaja na način opisan u uvodno pomenutoj presudi Višeg suda u Beogradu.
U nastavku svoje prijave Milikšić daje podatke o akterima i potencijalnim svedocima ovog događaja te na kraju navodi: “Krivičnu prijavu podnosim kao tadašnji komandant 75. MABR, a cilj mi je da se ubica pronađe i da snosi zakonske posledice, jer je isti ubistvo izvršio u najtežim momentima za SVK i narod Republike Srpske Krajine (RSK)”.
Na osnovu te prijave, a po zahtevu Opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu od 3. avgusta 1998, Okružni sud u Beogradu rešenjem od 16. novembra 1999. otvara istragu protiv Roknića zbog umišljajnog ubistva više lica za koje je predviđena kazna od deset do četrdeset godina zatvora, po kojem je uhapšen tek 7. maja 2023. u Rumi, gde je, i po “Veritasovim” saznanjima, bez ikakve dokumentacije živeo sve vreme.
Nakon provedene glavne rasprave, Viši sud u Beogradu presudom od 12. decembra 2024, Roknića je nepravosnažno osudio na 12 godina zatvora za ubistvo Đure Krivokuće. Sud je zaključio da je to ubistvo počinio sa umišljajem, a da je tada drugog vojnog policajca Jovana Novakovića ubio iz nehata, a to delo je u međuvremenu zastarelo, a koju presudu je u martu 2025, godine ukinuo Apelacioni sud u Beogradu zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka “jer prvostepeni sud nije potpuno rešio predmet optužbe, budući da je optužnicom okrivljenom stavljeno na teret ubistvo više lica, a u izreci je izostavljen opis radnji koje su prema navodima optužnice od strane okrivljenog izvršene prema sada pok. Jovanu Novakoviću”. Na ponovljenom suđenju u julu ove godine donesena je uvodno citirana nepravosnažna presuda.
U ratu postoje i žrtve čija smrt je u vezi sa ratom i ratnim dešavanjima, ali se ne može direktno pripisati neprijateljskoj strani. Mi u “Veritasu” takve žrtve označavamo kao “indirektne”. Prvu analizu žrtava na srpskoj strani na području Hrvatske i bivše RSK iz ove kategorije “Veritas” je uradio za potrebe krivičnog postupka koji je vođen pred Međunarodnim krivičnim sudom protiv hrvatskih generala Gotovine, Markača i Čermaka zbog ratnih zločina počinjenih nad krajiškim Srbima u operaciji “Oluja”, a podaci su ažurirani u radu Janka Velimirovića “Srpske žrtve u ratu i poraću na području Hrvatske i bivše RSK od 1990. do 1998. godine”, prezentovanom na Međunarodnom naučnom skupu “30 godina po nestanku RSK” održanom u julu ove godine u Beogradu.
U Velemirovićevom radu navodi se broj od 1.045 indirektnih od 8.628 ukupno verifikovanih žrtava na srpskoj strani, među kojima je 740 uniformisanih (vojnici SVK i pripadnici milicije RSK) i 305 civilnih.
Uniformisane žrtve iz ove kategorije stradavale su na sledeće načine: u vezi sa izvršavanjem borbenog zadatka (sopstvena minska polja, nagazne mine, nestručno rukovanje oružjem, forsiranje vodenih tokova i sl.) stradalo je 56 lica; namernim ubistvima (vatrenim oružjem, podmetnutim eksplozivnim napravama, spaljivanjem, vešanjem i sl.) u međusobnim obračunima pripadnika SVK i milicionera ili paravojnih jedinica i mafijaških grupa, stradalo je 144 lica; od ubistava iz nehata (nenamerno ubistvo od strane saborca na izvršavanju borbenog zadatka) stradalo je 71 lice; samoubistva (voljno oduzimanje sopstvenog života vatrenim oružjem, vešanjem, utapanjem, eksplozivnim napravama i sl.) počinila su 110 lica; u saobraćaju (prilikom odlaska na ili povratka sa položaja, uključujući i vazdušni saobraćaj) život je izgubilo 112 lica; prirodnom smrću (smrt koja se desila u vezi sa izvršavanjem borbenog zadatka – srčani i moždani udari i sl.) stradalo je 125 lica; umrli u bolnicama (smrt kao posledica ranjavanja od saborca, ili kao posledica raznih oboljenja u vezi sa izvršavanjem borbenog zadatka) stradalo je 31 lice; pod nepoznatim uzrokom smrti (nema dovoljno validnih informacija o načinu stradanja) na teritoriji pod srpskom kontrolom, stradalo je 73 lica.
Civilne žrtve iz ove kategorije smrtno su stradala u izbegličkim kolonama izazvanim hrvatskim vojnim operacijama „Bljesak” i „Oluja”, ali i u nekim ranijim događajima: 140 se vode kao umrli prirodnom smrću; 19 je izvršilo samoubistvo; 21 je umrla u bolnicama; 77 je ubijeno u međusobnim obračunima; 10 su ubijena iz nehata; tri su nestala nakon hapšenja od pripadnika milicije RSK; osam ih je život izgubil u saobraćajnim udesima; jedno je stradalo od granate; a 24 su život izgubile na druge načine.
Neke od ovih slučajeva pamtim iz moje advokatske prakse u toku ratnih devedesetih godina kada sam pred Okružnim sudom u Kninu branio preko trideset optuženika za razna ubistva bliskih rođaka, prijatelja i saboraca. Uveren sam da nije bilo rata da ne bi bilo ni tih ubistava. Naime, u tom ratu bilo je mnogo oružja i po vojnim objektima i položajima, ali i po kućama “nadohvat ruke” stvarnim i potencijalnim korisnicima, što im je omogućavalo da i bezazlene konfliktne situacije “za vruće rane” rešavaju oružjem.
Branio sam sredovečnog čoveka koji je ubio oca iz puške, koju je inače dužio u svojoj jedinici i donosio kući, zbog reči koje mu je otac za vreme mira bezbroj puta upućivao i na koje ranije nikad nije agresivno reagovao; branio sam takođe mlađeg čoveka koji je ubio majku, koja je bila druge nacionalnosti, zbog toga što su mu neki meštani govorili da će ona ubiti njega ako on pre ne ubije nju…
Među ratne žrtve stradale na izvršavanju borbenog zadatka upisao sam i vojnika pored čijeg imena je stajala beleška da ga je ubio vo, ali tek nakon što sam dobio dodatno objašnjenje da je u vreme stradanja sa volom ubicom izvlačio balvane iz šume za potrebe izgradnjne fortifikacija na prvoj liniji fronta.
Najteže mi je bilo upisivati uniformisane žrtve namerno ubijene od saborca kao što je već opisani slučaj iz Topuskog na Kordunu. I nije to jedini slučaj iz RSK koji je procesuiran pred pravosudnim organima Republike Srbije.
Nedavno sam aktivno ispratio i slučaj u kojem je sin pronašao i prijavio oca koji je u toku rata u Krajini pred sinom od samo šest godina upucao svoju ženu, dječakovu majku, koja je nekoliko meseci kasnije podlegla povredama, a oca je ratna “Oluja” spasila od dugogodišnje robije, pošto ga je i sud u Srbiji oslobodio zbog zastare krivičnog gonjenja.
Ubice se ne rađaju. Njih stvaraju trenutne okolnosti. Rat je svakako jedna od pogodnih.
Savo Štrbac
Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”
