Политика, 03.03.2024, IN ME­MO­RI­AM проф. др Че­до­мир Штр­бац (1940-2024) Од­ла­зак на­уч­ни­ка и ам­ба­са­до­ра па­три­о­те

Оти­шао је још је­дан од до­а­је­на исто­риј­ске на­у­ке и ју­го­сло­вен­ске ди­пло­ма­ти­је. Све­док исто­ри­је и дра­го­цен са­го­вор­ник, пи­сац. Оти­шао је са­рад­ник „По­ли­ти­ке”, „Ве­чер­њих но­во­сти”, „Бор­бе”. На­пу­стио нас је проф др Че­до­мир Штр­бац, ко­ле­га и при­ја­тељ.

Ако је ње­го­ва струч­на и на­уч­на ка­ри­је­ра про­ти­ца­ла у вре­ме­ни­ма про­спе­ри­те­та и оп­ти­ми­зма у дру­штву, она ка­сни­ја, дипло­мат­ска, од­ви­ја­ла се у вре­ме­ни­ма дра­ма­тич­ним и тра­гич­ним за Ју­го­сла­ви­ју. Вас­пи­та­њем и опре­де­ље­њем истин­ски па­три­о­та, чи­нио је све да де­ло­ва­њем по­мог­не оп­стан­ку сво­је зе­мље, да у том ци­љу ан­га­жу­је при­ја­те­ље у све­ту, а про­дубље­ним ана­ли­за­ма ан­ти­ци­пи­ра трен­до­ве и ука­же кре­а­то­ри­ма по­ли­ти­ке на зам­ке и опа­сно­сти ко­је се над­ви­ја­ју. У том по­зва­њу ни­је од­у­ста­јао. Био је уз­др­жан пред на­шим ола­ким „све­зна­њи­ма” и еуфо­ри­ја­ма, бес­при­зив­ним убе­ђе­њи­ма и поли­тич­ким аги­та­ци­ја­ма у јав­но­сти. За ње­га је вр­хов­ни кри­те­ри­јум био оп­ста­нак др­жа­ве, др­жа­ве ко­ја је би­ла угро­же­на, а ти­ме и на­ро­да у оном ба­зич­ном, ег­зи­стен­ци­јал­ном сми­слу. Не­спрем­ност да се ра­зло­жно са­гле­да­ју узро­ци рас­па­да Ју­го­лави­је од стра­не срп­ских опо­зи­ци­о­них ин­те­лек­ту­а­ла­ца де­ве­де­се­тих па и ка­сни­је, ола­ко при­ста­ја­ње на те­зу о „ап­со­лут­ној срп­ској кри­ви­ци”, увек су му би­ли не­при­хва­тљи­ви. Сма­трао је као исто­ри­чар, али и упу­ћен са­вре­ме­ник, да су окол­но­сти би­ле сло­же­ни­је, да су по­сто­ја­ли узро­ци и по­сле­ди­це и да срп­ски удео тре­ба ра­ци­о­нал­но са­гле­да­ти, без стра­сти.

Прав­ник по основ­ном и пост­ди­плом­ском обра­зо­ва­њу, уса­вр­ша­вао се у Па­ри­зу из обла­сти исто­ри­је и те­о­ри­је ме­ђу­на­родних од­но­са. Док­то­ри­рао је 1973, а зва­ње ре­дов­ног про­фе­со­ра сте­као је 1983. го­ди­не. Био је се­кре­тар у Ин­сти­ту­ту за исто­ри­ју рад­нич­ког по­кре­та Ср­би­је (да­нас ИНИС), Ин­сти­ту­ту за са­вре­ме­ну исто­ри­ју, по­том Ин­сти­ту­ту за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду, Ин­сти­ту­ту за ме­ђу­на­род­ни рад­нич­ки по­крет (да­нас ИЕС), где је оба­вљао и функ­ци­ју ди­рек­то­ра (1976–1987). Пре­да­вао је на уни­вер­зи­те­ти­ма у Но­вом Са­ду и Бе­о­гра­ду. Јед­но вре­ме био је за­ме­ник ми­ни­стра за ин­фор­миса­ње у Вла­ди Ср­би­је. То­ком ра­да у на­уч­ним уста­но­ва­ма об­ја­вио је ви­ше са­мо­стал­них мо­но­гра­фи­ја, као и ко­а­у­тор­ских са про­фе­со­ром Бран­ком Пе­тра­но­ви­ћем.

Ње­го­ва ди­пло­мат­ска ка­ри­је­ра за­по­че­ла је 1988. го­ди­не. Био је ам­ба­са­дор у Га­бо­ну (1989–1992) и јед­но­вре­ме­но у Еква­тори­јал­ној Гви­не­ји, по­том је у СИП-у во­дио слу­жбу за ана­ли­зу и пла­ни­ра­ње те ин­тер­но ди­пло­мат­ско ин­фор­ми­са­ње. Следи ње­го­во по­ста­вље­ње за ам­ба­са­до­ра у Ин­ди­ји (1997–2002) и на не­ре­зи­ден­ци­јал­ној осно­ви у Шри Лан­ки и Мал­ди­вима.

Исто­ри­ча­ри­ма и мла­дим ди­пло­ма­та­ма оста­вио је дра­го­це­не и обим­не збир­ке сво­јих днев­нич­ких бе­ле­шки и ко­мен­та­ра („За­пи­си из Ин­ди­је”, 2011 и „Африч­ки за­пи­си”, 2013). То су по­гле­ди на рад ин­сти­ту­ци­је СИП у вре­ме­ни­ма ис­ку­ше­ња, како из­ну­тра, та­ко и са стра­не, из угла ам­ба­са­до­ра ко­ји у пре­стро­ја­ва­њи­ма би­ва оста­вљен са­мом се­би, чак и без основ­них ин­фор­ма­ци­ја. Слу­чај је хтео да одво­јен од ку­ће до­жи­вља­ва по­че­так кра­ја сво­је зе­мље и њен не­ста­нак, а ка­сни­је по­че­так НА­ТО агре­си­је на СР Ју­го­сла­ви­ју, рат оруж­јем и про­па­ган­дом.

На ше­та­ли­шти­ма Вра­ча­ра не­ће се ви­ше сре­та­ти ви­со­ка, го­спод­стве­на фи­гу­ра ше­та­ча и са­го­вор­ни­ка. Већ нам не­до­ста­је.

 Др Миле Бјелајац