Pre neki dan u prostorije Veritasa navrati Boško K., izbeglica iz RSK, i zatraži da mu damo potvrdu da je njegov rođak Slobodan S. bio zarobljen u “Oluji” kako bi je priložio uz prijavu na konkurs za stambeno zbrinjavanje izbeglica nedavno raspisan od strane Komeserijata za izbeglice. Slobodan se po dolasku iz zarobljeništva ne znalazi baš najbolje pa je on odlučio da uzme “stvar u svoje ruke” tako što će mu prikupiti svu dokumentaciju za ovaj konkurs pa možda mu se konačno nešto u životu i posreći, objašnjava Boško.
Dok razgovaram sa Boškom, razgledam Slobodanov dosije iz kojeg isčitavam da je zarobljen u hrvatskoj akciji “Oluja”, da je pravosnažno osuđen od strane šibenskog Županijskog suda zbog ratnog zločina nad civilima (maltretirao ih i palio kuće) na kaznu zatvora od 12 godina, od čega je izdržao 10 godina i 2 meseca, nakon čega je pušten na uslovnu slobodu i istog dana prešao u Srbiju, gde ga je sačekalo uverenje da je odlukom vlade Srbije, u grupi od 58 krajiških zarobljenika, dobio njeno državljanstvo i izbeglički status.
Listajući spis, nisam se mogao setiti Slobodanovog lika, što je impliciralo da je jednom ili nijednom svratio u Veritas. Ipak naiđoh na belešku da je po dolasku u Srbiju tražio smeštaj u kolektivnom centru Krnjača, ali da ga nije dobio. Na pitanje gde sada Slobodan živi, Boško mi objašnjava da na Pančevačkom putu čuva jedan motel u kojem i živi sam sa svojim psom.
U Slobodanovom dosijeu piše da je rođen 1964. u Tepljuhu kod Drniša od oca Jove i majke Jovanke. Od Boška doznajem da se Jovanka posle “Oluje” obrela u Novom Kneževcu u kolektivnom centru, u koji je godinu, dve kasnije svratila jedna domaća porodica s namerom da iz tog centra udome neku ugroženiju izbeglicu i izbor je pao na usamljenu i vremešnu Jovanku. I od tada Jovanka živi u toj porodici kao član njihovog domaćinstva. U međuvremenu je umrla gospođa koja ju je dovela u svoj dom, ali se o Jovanki, koja sada “gazi” 91 godinu, nastavila brinuti njena kćerka.
U dosijeu se nalazi i medicinska dokumentacija iz koje je vidljivo da je Slobodan oboleo od bolesti zvane “postraumatski stres sindrom” poznatijom kao “vijetnamski sindrom”, na osnovu koje mu je, po dolasku u Srbiju, u prvostepenom postupku priznato svojstvo ratnog vojnog invalida V grupe i pravo na ličnu invalidninu, ali mu je sve to u postupku revizije poništio drugostepeni organ uz obrazloženje da mu to pravo ne pripada pošto je pravosnažno osuđen zbog ratnog zločina.
U želji da doznam i još poneki podatak o Slobodanu i njegovoj porodici, nazovem ga i doznadoh: Otac mu je rodom iz sela Orlić, radio je kao pružni radnik, došao je u Tepljuh kod Jovanke, gde su im se rodila dva sina, Slobodan i 6 godina stariji Jovo.
Otac ih je davno pre rata napustio i otišao da živi u Split u neke radničke barake i od tada sa njim, iako mu se roditelji nisu nikada formalno razveli, nisu imali nikakav kontakt. Hrvati su ga zarobili dvadesetak dana od početka “Oluje” kada je već bio blizu Grahova. Po hrvatskim zatvorima nadobijao se “dobrih” batina. Otac je znao da je zarobljen ali ga niti jednom nije posjetio u zatvoru.
Iako su Hrvati iz Tepljuha svedočili u njegovu korist, ipak ga je sud osudio za nešto što nije ni počinio. Od izlaska iz zatvora čuva i održava jedan motel iza Pančevačkog mosta, gde i živi sam sa svojim psom. Brat mu Jovo radi u Crnoj Gori isti posao i kod istog gazde. Zbog rata ni on ni brat nisu se ženili. Otac mu je umro pre desetak godina u rodnom selu. Ni sinovi, ni žena mu nisu bili na sahrani. Ponekad obiđe majku. Obišao bi je i sin Jovo, ali ne može izići iz Crne Gore pošto od dokumenata ima samo staru srpsku izbegličku legitimaciju. Majka mu se potpuno udomaćila u onoj porodici u Novom Kneževcu, koja joj je, umesto sinova, pružila toplinu doma, na čemu im je veoma zahvalan.
Objavljeno u dnevniku „Politika“, 4. avgusta 2018, štampano izdanje
