Терорисање Срба у хрватским градовима, после три деценије, почело је да се анализира у истраживачким радовима. У загребачком часопису „Трагови”, чији су издавачи Српско народно вијеће и Архив Срба у Хрватској, уназад две године, објављена су два „изворна знанствена рада”.
Претпрошле године штампан је текст Николе Вукобратовића „’Србе треба на неки начин застрашити.’ Минирања цивилних објеката на подручју Бјеловара 1991–1995” („Трагови”, 4/2), а прошле рад Винка Коротаја Драче „Политика емоција и етничко насиље: Задар 1991. године” („Трагови” 5/1).
Оба аутора на чудан начин тумаче патолошку, социјалнопсихолошку димензију хрватског шовинистичког зулума, служећи се магловитим теоремама англосаксонске провенијенције.
Драча подбача своје виђење задарске србофобије „теоријом културалне политике емоција” Саре Ахмед, професорке феминизма и лезбејског феминизма (Кардиф/Аделаиде), а нарочити ослонац му је амерички историчар Макс Бергхолц, аутор „студије насиља” у Кулен Вакуфу 1941. године (усташки покољи Срба и каснија одмазда српских устаника). Баш та студија му је узор за анализу насиља у Задру, што је ноторна компаративна и методолошка бесмислица.
И Вукобратовић следи конструкције и психологизирања у тумачењу мотива бјеловарске антисрпске кампање опсесивног минирања и прогона. Његов репер је „концепт аморалне заједнице” политикологиње Миле Драгојевић (Тенеси, САД). И опет је на делу методски испад јер Драгојевићева темељи своју студију „у големој већини примјера, на српским злочинима над Хрватима”!
Још од 48. године пре Христа, Задар је романски, италијански град, па све до 1944. када су га освојили партизани, а комунистичка власт прогнала задарске Италијане. Новокомпоновано „хрватство” Задра настоји да се крунише изгоном Срба. То потврђује, у Далмацији барјактарска улога Задра у хрватском делиријуму званом „маспок”, чији је климакс био 1971. Драчин испитаник (правосудни полицајац) сведочи да су се „напетости”, пре и после краха маспока „знале прелити и на улице и резултирати физичким нападима на Србе”. Испитаник наводи и „задарску шеснаесторицу”, која је 1974. оптужена за формирање терористичке групе ХОРА (Хрватска ослободилачка револуционарна армија), као особе које су у доба маспока „потицале на насиље против Срба”: „Ми смо 1973. и 1974. имали тих Хрвата ухићених због усташких пјесама и тучњаве пун затвор. Доље у Вароши кад се налију ухватили би Босанце и Србе, па удри.”
Већ у фебруару 1990. два месеца пре избора и доласка ХДЗ-а на власт, почело је застрашивање Срба претећим анонимним писмима.
У јесен те године почиње чистка у полицији (отказ добило 11 милиционера Срба), градским предузећима (одељењу за урбанизам, ватрогасној служби) и притисак на Србе да потпишу „изјаве лојалности” хрватском „врховништву”. На Народном тргу неки Срби чекају у реду да потпишу понижавајући папир, а други, у предузећу „Адриа”, одбијају, па њих 15 добијају отказе.
Спектакуларни погром, познат као „задарска кристална ноћ”, десио се 2. маја 1991. када је демолирано и опљачкано 136 радњи и локала задарских Срба, али и испостава и продавница фирми из Србије, као што је велика пљачка „Симпа”. Изговор је била погибија полицајца Франка Лисице из оближњег Бибиња. Новинске архиве сведоче да је „спонтано” вандализовање српских објеката почело данима раније.
Одмах после ове похаре учестало је минирање кућа Срба који су се склонили ван града, да се не би имали где вратити. У експлозивним ноћима, само до 15. маја минирана су 93 објекта („Слободна Далмација”, 15. маја 1991). Сведок Ђуро Кресовић:
– Врло добро се сјећам једног мопедића црвене боје којег су возила два младића, један је носио експлозивну направу у рукама, други је возио, они би дошли до неке српске куће, бацили би експлозив на врата куће или терасу, потом отишли до првог раскршћа, тамо су били полицајци којима су подносили извјештај.
Од 1990. кретање Срба надзиру тзв. „десетари”, претње телефоном стижу чак из Аустралије. Најкасније од фебруара 1991. „тројке” у цивилу упадају у српске куће и станове, прете, премлаћују и избацују власнике из кућа. Киднаповани Срби су одвођени у основну школу Воштарница, стару нинску циглану и у „Мурај” (систем подземних ходника испод старог града) где су мучени и убијани. Драча не наводи број убијених, али тврди, позивајући се на „Задарски лист”, да је „неријешено остало 16 убојстава”.
Од 10.958 Срба у граду Задру, по попису 1991. остало их је 1995. мање од две хиљаде, према извештају Унпрофора.
Питање је да ли податак о 650 минираних српских грађевина на бјеловарском подручју (граду и 31 селу) одговара реалном броју, имајући у виду изјаву начелника оперативе бјеловарске полиције из 2015. да је „у појединим ноћима било и преко двадесет рушења” и чињеницу да су минерски подухвати почели јула 1991. а наставили се и после слома РС Крајине.
Први оружани напад на српску кућу изведен је у приградском насељу Тројствени Марковац, 23. јула 1993. у један сат и двадесет минута после поноћи. У кући је била петочлана породица. Најпре је бачена бомба, а после неколико минута уследили су рафали по кући, око 150 метака. Полицајци су се већ раније паркирали у комшијском дворишту, као што су се комшије унапред склониле и, због детонација, оставиле отворене прозоре кућа. Три и по године касније, на кров ове куће бачена је експлозивна направа.
Двојица Срба остала су без куће, док су, у униформама Хрватске војске, били на ратишту. Један истакнути бјеловарски спортиста интервенисао је да се прекине са експлозивним терором, па је у ваздух полетела и његова викендица.
У Бјеловару постоји удружење минираних, зове се „Правда”. Јовица Бркић, члан удружења, каже: „Деведесет одсто нас зна тко нам је точно минирао имовину. Ми те људе практично срећемо сваки дан. Штовише, поздрављају нас на улици…” (портал загребачких „Новости”, 29. април 2023).
„Србе треба на неки начин застрашити”, да се селе, изјавио је један од минера-рекордера, а у претњама Србима „опетовано им је сугерирана” замена кућа и имања са Хрватима у Војводини, наводи се у Вукобратовићевом раду:
– Замјена кућа између Хрвата, углавном из Војводине, и Срба из Хрватске одвијале су се још од почетка југословенске кризе, при чему су биле особито интензивне у другој половици 1990. и тијеком цијеле 1991. али наставиле су се и даље. Посљедње сличне замјене свједоци из бјеловарског краја памте из 2010. и 2011.
После турског пустошења средином 16. века и на бјеловарском подручју формира се славонска крајина преко које је, на Меркаторовим мапама из прве половине 17. века исписан назив РАСЦИА. За тамошње, тада мањинске католике, у историјским изворима, користе се термини: Предавци, Словенци/Словинци/Славонци, Крањци. Пошто међу тим католицима нема хрватског имена, згодно је да ни међу православнима не буде Срба, у складу са старом добром симетријом. Вукобратовић својом мученом метонимијом више негира него што замагљује српски етнос славонских крајишника: „Православно влашко становништво које се темељем своје црквене аутономије углавном идентифицирало са средњовјековном српском државом!”
Град Бјеловар основан је 1756. године. Број Срба, у границама предратне општине, између 1991. и 2011. пао је са 5.898 на 2.563. Симболични демографски пораз је да у Бјеловарско-билогорској жупанији, према попису из 2021. има више Чеха него Срба.
Један београдски глумац, пореклом из Бјеловара, на питање водитељке ХРТ-а како се осећа у завичају „послије свега што се десило”, одговорио је: „Кај се десило? Ниш’ се није десило”.
Милан Четник
Povezani tekstovi
