У акцији хрватских снага страдало је 1.202 (65 одсто) цивила, а од њих око три четвртине су били старији од 60 година Међу жртвама је било 545 жена
Потписујем сваку реч из завршне реченице текста господина Блаженка Стрижића. Али све што је претходно навео у тексту у супротности је са њом.
Осврћући се на програм поводом Дана сећања, објављен у „Политици”, г. Стрижић нуди рецепт за избегавање мистификације података. И то би било прихватљиво да у наставку не нуди своје податке у чију тачност се не сме сумњати.
Нећу коментарисати његове податке о етничком чишћењу муслимана и Хрвата из Републике Српске и Хрвата из Србије, али не могу а да не реагујем на „егзактно утврђене” жртве у „Олуји” од стране Хашког трибунала, првенствено зато што смо их ми у „Веритасу” пребројавали и пописивали претходних двадесет година, а њихов списак објавили уочи овогодишњег Дана сећања на српске жртве. На том списку се, међу 7.210 српских жртава на подручју Хрватске из деведесетих, налазе и имена 1.853 погинула и нестала Србина у току и након акције „Олуја”, од којих су 1.202 (65 одсто) цивили, а од њих око три четвртине старији од 60 година! Међу жртвама је 545 (29 одсто) жена, од којих су око четири петине такође биле старије од 60 година!
Изгледа да господин Стрижић признаје само тумачења о српским жртвама „ауторитета” попут америчког адвоката хрватског порекла Луке Мишетића и др Андрије Хебранга, који годинама понављају једне те исте бројеве о српским жртвама у „Олуји”.
Пред Хашким трибуналом у случају „Готовина и др.” разматрани су злочини над Србима у сектору Југ (Сев. Далмација и Лика, без пет општина) почињени до краја септембра 1995, док злочини над Србима почињени на подручју пет општина из сектора Југ, као и са целог сектора Север (Банија и Кордун са укупно 703 жртве), подручје БиХ (87) и РХ (7) уопште нису разматрани. У спору пред МСП-ом по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, Србија је предочила поменути списак жртава, на којем су хрватски заступници нашли две грешке, које су одмах исправљене, пошто се радило о ненамерном дуплирању имена.
Али и да је тачно да је Хашки трибунал утврдио да су хрватске снаге убиле 44 цивила, поставља се питање ко је побио оне преко тога броја?
То смо утврдили: жртава акције „Олуја” на српској страни које се не могу приписати директно било којој непријатељској страни (индиректне жртве) евидентирано је укупно 137 (седам одсто), од тога 12 униформисаних лица и 125 цивила, а остали су страдали од непријатељске стране (директне жртве), највише од хрватских снага (93 процента).
До краја прошлог месеца, у организацији Међународног кривичног суда за бившу Југославију и надлежних институција, на подручју РХ ексхумираноје 914 посмртних остатака (867 из групних гробница и 47 из појединачних гробница) из акције „Олуја”, од чега је идентификована 621 жртва. Породице су у сопственој организацији пронашле, углавном у „вртним гробовима”, и сахраниле још 381 жртву. На територији БиХ до краја јула ексхумирано је и идентификовано 62 посмртна остатка жртава акције „Олуја”. Само са книнског гробља ексхумирано је 301 посмртни остатак, од чега је до сада идентификовано 254. И поред тога господин Стрижић „зна” да је у Книну само један цивил страдао од прекомерног гранатирања.
Интерпретација г. Стрижића о састанку у Женеви уочи „Олује” потпуно је нова и оригинална, али без икаквог основа. Разговарао сам са многим учесницима тог састанка и прочитао скоро све што су о томе писали и говорили учесници (свих страна) и сви се слажу да је српска делегација парафирала предлог споразума „ради заустављања војне акције усмерене једних према другима”.
Предлог је имао седам тачака, а у тачки 3 речено је да ће се „преговори у вези са… статусом Крајине водити на бази Плана З-4”. Делегација РСК прихватила је понуђени предлог споразума, шеф делегације га је и парафирао, након чега је хрватска делегација затражила од делегације РСК да потпише „мирну реинтеграцију РСК у уставноправни поредак Хрватске”, што је заправо значило капитулацију РСК. То српска страна није прихватила, нити су то од ње тражили међународни посредници. Из брионских транскрипата потпуно је јасно да је хрватска страна и дошла у Женеву да „глуми” кооперативност али да ништа не потписује, јер је већ на том састанку била донесена одлука о нападу на Крајину.
Информационо-документациони центар „Веритас”
Саво Штрбац
објављено: 06.08.2015.
