D.I.C. Veritas

Politika, 07. 08. 2022, Olivera Radović: Čak i struja zaobilazi srpska sela

Specijalno za „Politiku”
TEMA NEDELjE: KAKO JE DANAS BITI SRBIN U HRVATSKOJ

Teško je među preostalim Srbima u Hrvatskoj naći sagovornika voljnog da javno govori o bolnoj i još vrlo delikatnoj temi kao što je „Oluja”, a ta tišina i suzdržanost i najbolje ilustruju njihov položaj

Zagreb – Peti avgust u Hrvatskoj je državni praznik pod nazivom „Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja”. Iako je euforija povodom ove godišnjice neznatno splasnula otkako je zavladala pandemija virusa korona, slavlje je i dalje intenzivno, a ni emocije se ne stišavaju. Kako se osećaju Srbi u Hrvatskoj za vreme obeležavanja „Oluje”? U izvitoperenom sistemu vrednosti, gde je hrabrost uopšte se javno deklarisati kao Srbin ili Srpkinja, a kamoli govoriti o temama za koje ne postoje ni spremnost ni zrelost da se sagledaju sa različitih aspekata, teško je artikulisati ovu poziciju. Teško je među preostalim Srbima u Hrvatskoj naći sagovornika voljnog da javno govori o bolnoj i još vrlo delikatnoj temi kao što je „Oluja”, a ta tišina i suzdržanost i najbolje ilustruju njihov položaj.

Dva su različita čitanja ovog istorijskog događaja, pa tako i obeležavanja „Oluje”. Srbi u Hrvatskoj nalaze se između. S jedne strane, žale sa svojim sunarodnicima koji su u danima za vreme i nakon „Oluje” izgubili živote mahom na kućnim pragovima i saosećaju sa svima koji su ostali bez domova i bez zavičaja. S druge strane, saosećaju sa svojim sugrađanima hrvatske nacionalnosti koji su u nemaloj meri stradali u ratnim dešavanjima devedesetih godina prošlog veka. Istorija se surovo poigrala s ljudima koji su najveću tragediju, biblijskih razmera, na svojoj koži osetili tokom Drugog svetskog rata, da bi se na njima prelomili i sukobi devedesetih. I da bi nakon svega, u miru, ponovo bili žrtve jedne agresivne politike nametanja kolektivne krivice.

Srbi u Hrvatskoj možda su i jedini koji iskreno saosećaju sa stradanjima onog drugog, bez velikih, patetičnih reči i diplomatskih floskula. Iskustvo egzodusa koji su prošli ne dozvoljava im luksuz pojednostavljenog gledanja na bolne istorijske teme. Oni najiskrenije osećaju stradanja svojih sugrađana hrvatske nacionalnosti, s kojima dele isto parče neba, dobro i zlo. Ne dozvoljava im to, doduše, ni vrlo intenzivna hrvatska politika negovanja kulta „domovinskog rata”. Međutim, ljudsko dostojanstvo ne dozvoljava im da dele euforiju povodom slavljenja najtragičnijeg događaja za srpski narod nakon Drugog svetskog rata. Čak i ako uzmemo da ovo slavlje ne predstavlja „ples na tuđim grobovima”, već da je zaista slavlje kojim se obeležava kraj ratnih sukoba, teško je mirno ga posmatrati ako se s najviših državnih nivoa sa govornice čuju poruke da je „Oluja” bila „čista kao suza” i ako su simboli jedne zločinačke ideologije, kakva je ustaška, na ulicama tog dana normalnost koja se toleriše.

„Ne talasaj, pusti, moglo je da bude i gore”, tako osećaj Srba iz Hrvatske dok svedoče slavljeničkom zanosu za „Politiku” opisuje politički analitičar Žarko Puhovski i napominje da se ne može reći da li je ta suzdržanost objektivna ili nije, već da se radi prosto o političkoj činjenici.

Razumljiv je i otpor prema tabloidnom, jednostranom pristupu ovoj temi, kakav često dolazi iz Srbije. To je, u svom maniru, možda najbolje rezimirao Milorad Pupovac na ovogodišnjoj komemoraciji koju Srpsko narodno veće zajedno sa organizacijama za zaštitu ljudskih prava organizuje za sve one koji su izgubili živote, svoje bližnje, domove i zavičaj tokom i nakon „Oluje”.

„Upravo ovde treba reći da jedni govore da je ’Oluja’ čista kao suza, a drugi liju suze nad sudbinom ljudi čiju su sudbinu odredili upravo ljudi bez suza s jedne i druge strane, iz jedne i druge zemlje”, izjavio je Milorad Pupovac na komemoraciji u Deringaju, selu u opštini Gračac, koja je u „Oluji” imala preko stotinu žrtava. Srpsko narodno veće iz Zagreba svake godine na drugoj lokaciji obeležava stradanje iz leta 1995. s namerom da time ukaže na teritorijalnu rasprostranjenost događanja uzrokovanih ovom akcijom, ali i na stravične posledice rata na svim opustelim prostorima koje su nekad većinski naseljavali Srbi, ili sintagmom koju SNV najčešće (ne slučajno) koristi – „hrvatski građani srpske nacionalnosti”.

„Kako podnosim vrele dane i vrela sećanja, pitate me? Svakog 4. avgusta setim se tog petka ujutro i topovske paljbe koja me probudila. Od tog trenutka sve što smo kasnije radili i što radimo određeno je njime. A sad trpim nešto lakše; novine odavno ne kupujem, portale pažljivo biram i, što je najvažnije, HTV više ne gledam. Živimo svako u svom svetu u ove vrele dane.” Tako odgovara Čedomir Višnjić, dugogodišnji predsednik Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta” i bivši pomoćnik ministra za kulturu Republike Hrvatske, čovek koji važi za jednog od najboljih poznavalaca prilika u kojima su kroz istoriju Srbi egzistirali na prostoru današnje Hrvatske. Njegov pomalo rezignirani odmak od čitave priče dobro opisuje poziciju i mnogih njegovih sunarodnika. Samo što je on jedan od retkih koji će i takav, distanciran, stav javno izreći.

„To je šizofrena pozicija, jednostavno rečeno. To izgleda kao 1991, dok negde traje bombardovanje i ljudi sede u podrumu, a jedan sused kaže drugom: ’Gadno tuku ovi vaši danas.’ A ovaj je zajedno s njim u podrumu i na njega jednako može pasti granata, ona neće razlikovati etnički na kog će pasti. Od onda se vuče ta šizofrena pozicija, koja je u gradovima manje zaoštrena. Pritisak na Srbe u gradovima devedesetih je bio takav da su manje-više bili ne toliko fizički koliko socijalnim pritiskom naterani da odu. Tu se ne radi o onima koji su bili pod fizičkim pritiskom mada je takođe bilo i napada. Danas su oni koji su ostali Zagrepčani, Zagrepčanke, Osiječani… U manjim mestima, gde je bilo podeljeno stanovništvo i gde se videlo koja sela su bila opustošena u leto 1995, te traume su poveće. I to će trajati jako dugo, to se kod nas prenosi u pričama, pesmama itd. To će trajati tako dugo dok još ima sela koja nemaju struju. I to ne zato što su na kraju neke linije, nego zato što dalekovod napravi obilaznicu oko dva srpska sela, a nije išao kraćim putem i toga je bilo”, govori Žarko Puhovski za „Politiku”. „I tu se sad meša ono što je najgore za te ljude, kojih ima malo, ali su jako jadni – egzistencijska nevolja sa ovom transgeneracijskom tradicijom iz 1995, ili čak iz 1941. I ti su ljudi doista oštećeni”, dodaje.

„Gradsko stanovništvo se manje-više socijalizovalo, pod pritiskom, ali se socijalizovalo. Veliki deo srpskih porodica se zapravo još pre rata pokušavao svesno ili nesvesno amalgamirati i najveći deo srpskog stanovništva se ’uglavio’ u maticu i to bi išlo i mnogo dalje da nije bilo rata. Ja verujem da postotak Srba ne bi bio veći u Hrvatskoj jer je prosto postojao taj pritisak, pogotovo zato što je vera gubila smisao, a zapravo je najveća srpsko-hrvatska razlika bila u veri. To je bila manje-više prirodna asimilacija koja je ratom prekinuta jer je počelo ispitivanje korena, koje je oteralo u Srbe ljude koji to politički nisu bili. To je kompleksna situacija”, smatra Puhovski.

„Nekoliko hiljada ljudi je danas na oštrici diskriminacije u 20–30 sela po Hrvatskoj, oni su žrtve. Ovo drugo su nelagodnosti koje nikome ne želimo, ali postoje razlike između egzistencijske oskudice, ugroženosti i nelagodnosti”, smatra Puhovski.

Kako god da nazovemo taj osećaj, nelagodnošću ili nečim drugim, proslava „Oluje” svakako da ga podgreva. Osećaj koji je teško razumeti nekome ko nije osetio klimu u društvu u kojem je vrhunac „hrabrosti” ne skrivati svoje srpsko poreklo.

Bosiljka Janjić iz Biočića nadomak Drniša jedna je od „hrabrijih”. Iako u poodmaklim godinama, još je aktivna u lokalnoj sredini, u gradu Drnišu je većnica ispred srpske nacionalne manjine i predsednica je mesnog odbora Biočić. Na naše pitanje odgovara drugim, kratkim i jezgrovitim pitanjem: „Zašto da obeležavam ’Oluju’, zato što je moj narod otišao?”

„Kad se završio Drugi svetski rat, bila je poharana cela Evropa. Osam godina nakon završetka Drugog svetskog rata, u moje selo došla je struja, izgrađen je Dom kulture. A pogledajte danas koliko je godina prošlo od rata i euforija ne prestaje, ovo je strašno. Ako sam ja srećna i slavim, a neko ne slavi – hajde da vidimo možemo li svi da slavimo ili ne slavimo”, komentariše za „Politiku”.

„Znam da je nastradalo toliko nevinih zbog proklete politike, nije vođena prava politika. A šta danas imamo – opustošeno moje selo, srpsko, pravoslavno, opustelo i hrvatsko selo. Otišlo je sve i šta će biti sutra? Ja sam osamdesetogodišnjakinja, u mom selu je još koliko takvih i šta će biti sutra? Ne misli niko šta će biti za 10–20 godina sa ovim krajevima, niko ne misli o budućnosti. Samo misle na ono što je bilo. Nije lepo to što se desilo, ali jedanput je više dosta tih proslava. Ja više žalim za ovim krajevima i koliko će nas biti sutra, za nekoliko godina. Ljudi čine kraj, zemlju, državu, ljudi, a ako ne bude nas – kakva će biti ta država kad nema ljudi”, pita se naša sagovornica.

Žarko Puhovski pak podseća da je 1975. godine Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije doneo odluku da će se nadalje slaviti samo velike godišnjice velikih događaja iz NOB-a jer svakogodišnje proslave remete normalan razvoj socijalističke izgradnje.

„Prošlo je praktično 30 godina od rata i nikako da se neko dogovori da se makar na svakih pet godina to obeležava. S jedne strane to povećava broj ljudi u hrvatskom delu stanovništva kojima to ide na živce, pogotovo među mladima, a s druge strane oni koji su sami traumatizovani 1991. (jer 1991. su jedni bili žrtve, a 1995. drugi), kod njih kad dirate ranu, rana više boli”, podseća Puhovski.

Izgleda da će morati da prođe još mnogo vremena dok u Hrvatskoj oživljavanje rana ne preraste u dostojanstveno sećanje na žrtve. A onda nekad, nadajmo se, i na sve žrtve, nezavisno od nacionalnosti. Do tad, proslava „Oluje” je zgusnuti, simbolički prikaz celogodišnje politike negovanja jedne pojednostavljene, a samim tim i iskonstruisane istine.

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.