Kao vrhovni državni tužilac RH, Šeks je 1992. godine izdao nalog opštinskim tužiocima za istragu uz hapšenje 250 civila radi razmene za zarobljene hrvatske vojnike
Ovih dana dobio sam nekoliko interesantnih dokumenata od g. Jovana Pejovića, advokata iz Herceg Novog. Jedan od tih dokumenata nosi naziv „Krivična prijava protiv Vladimira Šeksa”, koja je podnesena u maju 1999. godine Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije i Vrhovnom tužilaštvu Crne Gore „zbog toga što je u periodu od 15. aprila do 14. avgusta 1992. godine, kao Vrhovni državni tužilac RH, izdao nalog potčinjenim opštinskim tužiocima da u tom periodu podnesu zahteve za istragu uz predlog za hapšenje 250 civila radi razmene za zarobljene hrvatske vojnike, koja je i izvršena 14. avgusta 1992. u Nemetinu, čime je izvršio ratni zločin hapšenja talaca za razmenu, što je sankcionisano Ženevskim konvencijama kao ratni zločin”.
Podnosilac prijave je upravo pomenuti advokat, ali ne kao punomoćnik neke stranke, već je to učinio u svoje ime, „kao jedan od uhapšenih i razmenjenih”. Pejović je živeo u Dubrovniku, gde je i uhapšen kao civil. S njim se u zatvoru našlo još dvadesetak crnogorskih državljana sa višedecenijskim prebivalištem u Dubrovniku. U prijavi navodi da mu je u dubrovačkom zatvoru lično istražni sudija, kojeg poznaje od osnovne škole, rekao da je Šeks kao državni tužilac naredio hapšenje civila za razmenu u Nemetinu. Civili namenjeni za razmenu dovezeni su u logor Kerestinec, gde ih je ukupno bilo oko 250. MK CK ih je evidentirao kao civile, ali im je naređeno da svi obuku uniforme JNA u kojima su i odvezeni na razmenu.
Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije dopisom iz decembra 2014. obavestilo je g. Pejovića da su u saradnji sa Vrhovnim tužilaštvom Crne Gore preduzeli mnoge mere i radnje (obavljen je razgovor sa više od 70 tada uhapšenih civilnih lica) i do sada su prikupili znatan broj informacija, dokaza i podataka, iz kojih, po njihovom mišljenju „proizilaze osnovi sumnje da je u navedenom periodu izvršeno predmetno krivično delo (ratni zločin protiv civilnog stanovništva) u objektivnom smislu”. Navodi se i da iz mnogobrojnih izjava razmenjenih lica proizilazi da su skoro svi bili izloženi raznim oblicima psihičkog i fizičkog mučenja (torture), što je takođe jedan od oblika izvršenja predmetnog krivičnog dela.
A onda sledi jedno „međutim”: iz prikupljenih dokaza „ne proizilaze osnovi sumnje da je sve navedeno u prijavi organizovao i naredio prijavljeni Vladimir Šeks, osim posrednog saznanja dobijenog od sudije Okružnog suda u Dubrovniku Pere Miloglava date podnosiocu prijave”. A pošto to tužilaštvo nema objektivne mogućnosti da eventualno pribavi i druge dokaze koji bi potkrepili navode podnosioca prijave, prijavu će sa svim prikupljenim podacima i dokazima, „u vidu informacije” dostaviti Državnom odvjetništvu RH, u skladu sa Sporazumom o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida „na razmatranje i ocenu radi eventualnog preduzimanja odgovarajućih mera i procesnih radnji”.
Sve vreme rata učestvovao sam u razmenama zarobljenika, kao član ili predsednik komisija na srpskoj strani. I poznato mi je da je ovakvih slučajeva kao što je Jovanov na hrvatskoj strani bilo mnogo, posebno u prve dve ratne godine. Na taj način hrvatske vlasti su etnički čistile svoje gradove i sela od civila srpske nacionalnosti i za njih putem razmene dobijali pripadnike svojih vojnih i paravojnih formacija.
Podnoseći krivičnu prijavu, Jovan je uradio sve kako treba, ali Tužilaštvo za ratne zločine Srbije nije. Naime, u julu 2011. iz tog tužilaštva u Hrvatsku je poslata optužnica protiv 44 Hrvata zbog ratnih zločina i genocida (a među njima i protiv Vladimira Šeksa, ratnog komandanta za istočnu Slavoniju), koja ih je teretila za likvidaciju najmanje 19 vukovarskih Srba u leto i jesen 1991, koju je po pomenutom sporazumu trebalo uručiti optuženima kako bi se postupak mogao nastaviti. Umesto uručenja, Hrvatski sabor je „brzom brzinom”, upravo na Šeksov predlog, izglasao Zakon o ništavosti određenih pravnih akata sudova JNA, SFRJ i Srbije, koji je i danas na snazi. Ako je optužnica prošla ovako, nije teško zaključiti kako će proći ona „informacija”.
Srbija u svom Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine ima ugrađenu regionalnu nadležnost za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije, zbog čega trpi i žestoke kritike iz okruženja i Parlamenta EU. Vreme je da se ta odredba počne primenjivati u praksi. Zašto ne i na Vladimira Šeksa?
Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”
