U vreme porasta antisemitizma širom sveta, prosto je nezamislivo da Evropski parlament bude domaćin događaja u čast nadbiskupa Alojzija Stepinca
Ovog leta navršava se deset godina otkad je Hrvatska formalno pristupila Evropskoj uniji kao njena 28. država članica. Bio je to ogroman korak za zemlju koja je bila razorena sukobima devedesetih godina prošlog veka, dok se Jugoslavija raspala u bratoubilačkom ratu i razdvojila.
I zaista, u vreme njenog pristupanja EU, neki su izrazili nadu da će pridruživanje široj evropskoj zajednici naroda imati otrežnjujući efekat po Hrvatsku, gde je žestok nacionalizam ukorenjen u fašizmu iz perioda Drugog svetskog rata ostao jak.
Nažalost, nakon skoro 10 godina u klubu EU, čini se da Hrvatskoj predstoji još mnogo introspekcije o mračnim trenucima svoje prošlosti, a posebno u vezi sa Holokaustom.
Najnoviji primer toga mogao se videti prošlog meseca u Evropskom parlamentu u Briselu.
Željana Zovko, hrvatska poslanica u Evropskom parlamentu, organizovala je 21. marta konferenciju pod nazivom „Blaženi Alojzije Stepinac – svedočanstvo vere, istrajnosti i nade”, koja je slavila ovog fanatičnog antisemitu koji je ispoljavao destruktivnu mržnju, takođe i prema Srbima i Romima.
Ako postoji reč kojom se Stepinac može opisati, to je sve samo ne „blažen”.
Od 1938. godine bio je kao zagrebački nadbiskup i vatreni pristalica pronacističkog marionetskog režima koji je uspostavio Ante Pavelić, vođa ustaško-fašističke i ultranacionalističke organizacije u Hrvatskoj. Stepinac nijednom nije zvanično javno osudio genocid koji su ustaše počinile nad Jevrejima, Srbima, Romima i drugima, i strastveno je podržavao nasilno pokatoličavanje više od 200.000 Srba.
Revizionistički istoričari godinama pokušavaju da rehabilituju Stepinčev imidž, tvrdeći da je on pomogao u spasavanju nekih Jevreja i privatno u pismima prekoravao ustaške zvaničnike.
Ali čak i da je izvršio neka hvale vredna dela, ona ne odnose prevagu nad njegovim ukupnim učinkom, koji se svodio na saradnju sa zlim režimom koji je bezobzirno ubio desetine hiljada Jevreja, stotine hiljada Srba i bezbroj Roma i drugih antifašista.
Kako je tačno rekao dr Efraim Zurof iz Centra „Simon Vizental”, Stepinac „zaslužuje da bude žestoko osuđivan za svoje postupke, a ne hvaljen” i da je „sramota odavati počast ili veličati osobe koje su podržavale ustaše”.
U vreme porasta antisemitizma širom sveta, prosto je nezamislivo da Evropski parlament bude domaćin događaja u čast jednog vatrenog zagovornika fašističkog režima 20. veka. I nije ništa manje zaprepašćujuće da hrvatski poslanik u Evropskom parlamentu uloži vreme, trud i novac kako bi se slavila jedna takva figura.
Nažalost, konferencija o Stepincu nastavak je dugačke liste sramotnog ponašanja nekih Hrvata koji nastoje da prekrajaju istoriju, umanjuju zločine ustaša i prikažu Hrvatsku kao žrtvu, a ne kao počinioca zločina tokom Holokausta.
Prošle godine, dvoje hrvatskih istoričara, Blanka Matković i Stipe Pilić, objavili su knjigu o koncentracionom logoru Jasenovac, za koju je britanski istoričar Rori Jeomans rekao da predstavlja gomilu „okrutnih izvrtanja”.
U članku na sajtu „Balkanska tranziciona pravda” Jeomans navodi da je „glavni cilj knjige na 650 stranica da se operu i prekroje utvrđene istorijske činjenice o onome što se dešavalo tokom rata, u koncentracionom logoru Jasenovac u ustaškoj Hrvatskoj”.
Jasenovac, koga zovu Aušvicom Balkana, bio je ustaški logor smrti u kojem su počinjena neopisiva dela bestijalnosti nad stotinama hiljada Jevreja, Srba i Roma.
Ipak, Hrvatska decenijama pokušava da umanji njegov značaj jer je on eklatantan dokaz ustaških izopačenih metoda.
Ali čak i dok pokušavaju da relativizuju ulogu svoje zemlje u ratu, mnogi Hrvati nastavljaju da veličaju ustaše sa izopačenim osećajem naklonosti i nostalgije.
U decembru, na snimku koji se pojavio na društvenim mrežama, hrvatska fudbalska reprezentacija može se videti kako slavi svoj plasman u polufinale Svetskog prvenstva u Kataru pevajući neofašističke pesme koje je napisao ekstremno desničarski hrvatski nacionalista.
Slično tome, došlo je do burnih reakcija kada je tokom finala kupa Australije u fudbalu u oktobru grupa hrvatskih navijača upućivala nacističke pozdrave, isticala ustaške natpise i pevala „Za dom spremni!”, što je bio ustaški ekvivalent nemačkom „zig hajl”.
I kao još jedan znak da mnogi Hrvati tek treba da u potpunosti shvate neke osnovne lekcije u oblasti istorije 20. veka, hrvatski magazin „Ekspres” prošle godine je objavio fotografije predsednika Srbije Aleksandra Vučića, italijanske premijerke Đorđe Meloni i mađarskog premijera Viktora Orbana sa hitlerovskim brkovima dodatim na njihova lica pod uvredljivim naslovom „Achtung Hrvatska između tri mini-fašizma”.
Osim što je krajnje apsurdno i drsko, poređenje sa Hitlerom je samo još jedan oblik poricanja Holokausta, koji vređa milione žrtava nemačkog genocida.
Već previše dugo Hrvatska nije preduzela jasne i demonstrativne korake da se suoči sa svojom fašističkom prošlošću, i radije se bavila poricanjem i obmanama. I Evropa i Izrael su bili previše tihi o ovom važnom pitanju, propuštajući da izvrše pritisak na Zagreb u vezi sa tim.
Ali, ako Hrvatska želi da ide napred, mora se, konačno, pomiriti sa svojom istorijom i patnjama koje je nanela tolikom broju nevinih.
Kao što je pokojni nobelovac koji je preživeo Holokaust, Eli Vizel, napisao u svojoj kultnoj knjizi „Noć”: „Zaboraviti mrtve bilo bi kao da ih ubijate po drugi put.” I to je osnovna moralna istina koju Hrvatska tek treba da nauči.
Tekst objavljen u rubrici „Fundamentalno Frojnd”. Autor je bio zamenik direktora za komunikacije u vladi premijera Benjamina Netanijahua tokom njegovog prvog mandata i osnivač je i predsednik Udruženja prijateljstva Izrael–Srbija
Majkl Frojnd
Povezani tekstovi
