U poslednjih nekoliko nedelja svi vodeći mediji u Srbiji i Hrvatskoj posvetili su značajnu pažnju čuvanju arhivske građe iz vremena NDH, koja se nalazi u Srbiji. Kao i o mnogim drugim pitanjima, i oko ovog pitanja, stavovi pomenutih država su dijametralno suprotni.
Hrvatska traži da joj se sva ta arhivska građa vrati, pozivajući se na Aneks “D” bečkog Sporazuma o pitanjima sukcesije, čemu se Srbija protivi, pozivajući se na principe arhivističke struke.
Sporazum o pitanjima sukcesije bivše SFRJ, zaključen je u Beču 29. juna 2001. godine, a stupio je na snagu 2. juna 2004, nakon njegove ratifikacije od strane svih država sukcesora. (Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije objavljen je u Službenom listu SRJ – Međunarodni ugovori, br. 6/2002). Sastavni deo Sporazuma je i Aneks “D”, koji reguliše pitanje sukcesije arhivske građe, u koju spadaju dokumenta nastala radom centralnih organa i organizacija, kasnije federalnih institucija, od stvaranja zajedničke države, 1. decembra 1818, do njenog raspada, 30. juna 1991, što uključuje: “filmsku, audio, video i drugu građu, kao i svaki oblik komjuterizovanih zapisa, i uključuju dokumenta koja predstavljaju kulturnu baštinu” (čl.1).
Članom 2. Aneksa predviđeno je da se, u skladu sa međunarodnim principom provenijencije, izmeštena dokumenta vrate tamo gde pripadaju “što je moguće pre”, a čl. 3. da se administrativna, tekuća i određena arhivska dokumenta potrebna za funkcionisanje državnih organa novih država, tim državama i ustupe, dok se čl. 4. predviđa da se delovi Državne arhive SFRJ koji se direktno odnose na pojedine države nastale iz Jugoslavije njima i ustupe.
Za ostale državne arhive SFRJ (tj. celokupnu dokumentaciju u bivšim saveznim arhivima i saveznim telima nastalu do 30. juna 1991) u roku od šest meseci od stupanja na snagu sporazuma, međudržavnim će se ugovorom utvrditi pravična međusobna raspodela ili zadržavanje kao zajedničkog nasleđa država koje će imati slobodan i neometan pristup tom gradivu (čl. 6. i 7).
Iz Ministarstva vanjskih i evropskih poslova navode da će Hrvatska insistirati na tome da Srbija provede potpisane ugovore te da u skladu s time očekuje da Srbija kao država kandidat za pristupanje EU što pre ispuni sve svoje obaveze u okviru procesa restitucije i sukcesije, uz podsećanje da je to eksplicitno potvrđeno i u zaključcima Evropskog veća iz decembra 2015. i Predsedništva EU iz 2016. u kojima piše: “Postojeći sporovi i pitanja moraju biti rešeni u skladu s međunarodnim zakonom i uspostavljenim načelima, uključujući i kroz primenu zakonski obvezujućih sporazuma, među kojima je i Sporazum o sukcesiji”.
Srpska stručna strana protivi se hrvatskim zahtevima sa obrazloženjem kako su članovi 3. i 4. sporazuma, koji zapravo govore o rasparčavanju arhivskih fondova, u direktnoj suprotnosti sa principima na kojima počiva arhivistika kao struka, a to je nedeljivost i celovitost fondova, koji se primenjuje u svim državama. Pozivaju se i na Međunarodni arhivski savet koji se zauzima za stavove da se omogući nesmetan pristup građi i pravljenje kopija, ali da se sačuva celovitost građe.
Iz Ministarstva odbrane podsećaju da je Vlada Srbije 1. aprila 2010. formirala Međuresornu radnu grupu za sprovođenje Aneksa “D” Sporazuma o pitanjima sukcesije, čiji je zadatak da Koordinacionom telu vlade priprema predloge u vezi sa zahtevima država sukcesora, u pogledu Državne arhive SFRJ, koje “do sada nije tražilo zvanični stav od Ministarstva odbrane po zahtevu Republike Hrvatske o potraživanju arhivske građe NDH, pa s tim u vezi Vojni arhiv nije o tome davao svoje mišljenje”.
U zadnjih nekoliko nedelja učestvovao sam na nekim elektronskim medijima u raspravi o sukcesiji arhivske građe NDH. Kao pravnik po obrazovanju, ukazivao sam na odredbe Aneksa “D” i doživeo sam da me drugi učesnici, pa i gledaoci, pitaju zar sam ja za to da se sporna arhivska građa preda Hrvatima. Naravno da nisam. I da bilo šta zavisi od mog stava ili mišljenja, ne bih Hrvatskoj dao ni jednog originalnog dokumenta iz te arhivske građe. I nisam ukazivao na odredbe Aneksa “D” da bi držao stranu hrvatskom zahtevu, već zato što znam kakvu težinu, u odnosu na nacionalno zakonodavstvo i na pojedinačna mišljenja političara i stručnjaka, imaju međunarodni ugovori. A i zbog toga što ne bih voleo da Srbija nespremna dočeka nečiju odluku da spornu arhivu preda nekom drugom a da je predhodno nije digitalizovala ili na neki drugi način obezbedila za sebe.
Savo Štrbac
Dokumentaciono-informativni centar Veritas
Politika, 13. april 2018, štampaano izdanje
