Treba znati da se predsednik RS krivično goni zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika, a taj član krivičnog zakona napisao je lično Šmit
Nisam obećao Miloradu Dodiku pobedu u sudskom postupku koji je pokrenut protiv njega. Mogao sam samo da obećam da ću učiniti sve što je u mojoj moći da bude oslobođen, kaže u intervjuu za „Politiku” Anto Nobilo, poznati hrvatski advokat, demantujući navode pojedinih regionalnih medija da je predsedniku Republike Srpske, kao njegov branilac, obećao da će pred sudom biti oslobođen odgovornosti.
Nobilo navodi da je njegov i stav advokata Gorana Bubića, koji takođe zastupa Dodika, da predsednik RS nije učinio krivično delo i da bi sud trebalo da ga oslobodi. Međutim, naglašava, konačna odluka je na sudu.
Hrvatski advokat napominje da su pravce odbrane u postupku koji je protiv Dodika pokrenut zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika u BiH Karla Šmita javno objavili na sudu. Osnovni pravac je, kako kaže, dokazivanje da Šmit, ni po Dejtonskom sporazumu, a ni po Bonskim ovlašćenjima nema mogućnost da donosi zakone, pogotovo ne krivične. Odbrana predsednika RS takođe smatra i da Šmit nije izabran u skladu sa međunarodnim pravom.
Ako sud ipak zauzme stav da visoki predstavnik ima pravo da donosi Krivični zakon, odbrana će biti svedena u krivičnopravne okvire i dokazivaće se da je Dodik, eventualno, počinio nepoštovanje odluka visokog predstavnika pre nego je „Šmitov” zakon stupio na snagu. Odbrana zna, navodi Nobilo, da krivični zakon ne može retroaktivno delovati. Nadalje, dokazivaće se da to „nepoštovanje” nema sve potrebne karakteristike da bi bilo krivično delo.
Prema mišljenju našeg sagovornika, stepen krivice Dodika koji samo izvršava svoja ustavna ovlašćenja je mali, a delo nije izazvalo štetne posledice. Radi se, naglašava Nobilo, o delu malog značaja koje onda ne može uopšte da bude krivično delo i da treba znati da se Dodik krivično goni zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika, a taj član krivičnog zakona napisao je lično visoki predstavnik.
Koje bi posledice bile ukoliko sud ipak utvrdi krivicu predsednika Republike Srpske?
Kada bi Dodik kao izabrani predstavnik Republike Srpske bio oglašen krivim, otvorila bi se mogućnost izricanja mere zabrane obavljanja bilo koje političke ili državne funkcije. Na taj način on bi bio eliminisan iz političkog života u BiH. Mislim da je to osnovni cilj ovog postupka, bar što se tiče Dodikovih političkih protivnika. Videćemo šta će o tome kazati sud u svojoj presudi. U svakom slučaju dobili bi situaciju da sud duboko prodre u izvršnu vlast i da smenjuje predsednika entiteta i tako poništava volju naroda izraženu na poslednjim izborima. Bio bi to veliki presedan sa isto tako velikim političkim posledicama.
Rekli ste da je postupak protiv predsednika Republike Srpske politički. Koji je cilj njegovog pokretanja?
U BiH postoji očiti sukob između visokog predstavnika i Republike Srpske, oličene u njenom predsedniku Dodiku. Sukob se svodi na pitanje tumačenja Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH u vezi sa razgraničenjem ovlašćenja centralnih organa BiH i entitetskih organa, te neprihvatljivosti situacija da i nakon 28 godina od mira u BiH visoki predstavnik i dalje donosi odluke koje bi morali donositi izabrani predstavnici naroda. Sve pravne analize ukazuju mi da visoki predstavnik forsira faktičke izmene Ustava, bez Ustavom propisane procedure. S druge strane, Dodik i vodstvo Republike Srpske pokušavaju da brane izvorni Ustav BiH, za koji drže da je garant određene stečene lokalne autonomije Republike Srpske. Podloga ovog zaoštravanja u ovlašćenjima RS nalazi se u pitanju kome pripadaju prirodna bogatstva, da li entitetima ili Bosni i Hercegovini kao centralnoj državi. RS smatra da Ustav BiH određuje da entitetima pripadaju sva ovlašćenja i imovina, za koju propisom nije određena da spada pod ingerenciju veća ministara BiH tj. saveznoj vladi. U Ustavu šume, zemlja, voda, rude nisu spomenute. To je osnov za tvrdnju vođstva RS da to pripada RS. Mislim da je u tome cela osnova političkog problema. Imovina, pogotovo rudno bogatstvo.
Sve su to legitimna politička pitanja, ali ih treba rešiti na Ustavom i zakonima propisani način. Političkim putem. Međutim, visoki predstavnik je odlučio da pomeri svog političkog protivnika kroz krivični postupak. Sam je nadopisao krivični zakon i zatražio krivični progon svog političkog protivnika. Na taj način je ključne političke probleme kanalisao u krivični sudski postupak i očekuje da sud eliminiše iz političkog života njegovog političkog protivnika. Eliminacija političkih protivnika kroz sudske postupke su karakteristike autokratskih režima. Ne znam kako Visoki predstavnik misli da autokratskim metodama razvija demokratiju u BiH. Dakle, cilj ovog postupka je čisto politički, tj. eliminacija Milorada Dodika iz političkog života BiH, i to niko ne može poreći.
Da li se optužnicom protiv Dodika mogu otvoriti i druga pitanja, poput Dejtonskog sporazuma, izbora, načina postavljenja i status visokog predstavnika u BiH Kristijana Šmita…
Mi smo u odbrani Milorada Dodika prisiljeni da uđemo u međunarodno javno pravo. Pokušaćemo da dokažemo da Kristijan Šmit nije imenovan u proceduri predviđenoj međunarodnim sporazumima, da visoki predstavnik nema zakonodavna ovlašćenja i da postupa suprotno Ustavu BiH. Sve su to prvorazredna ustavnopravna i međunarodna pravna pitanja na kojima počiva sadašnje funkcioniranje BiH. Već sama činjenica da BiH i posle 28 godina još uvek ima međunarodnu upravu pokazatelj je da model po kome se upravljalo BiH očito nije dobar. Samo radi upoređivanja: nakon kapitulacije Nemačke 1945, okupacijska vlast zapadnih saveznika trajala je svega četiri godine. U tom roku su zapadni saveznici izvršili denacifikaciju i osposobili su institucije Zapadne Nemačke za samostalan rad.
Došlo je vreme da se potpuna vlast vrati narodu. Ja uvek i svugde iskreno verujem u snagu naroda, koji preko svojih izabranih predstavnika mogu rešiti svaki bitni problem u BiH. Uostalom, vlast proizlazi iz naroda i pripada narodu kao zajednici slobodnih i ravnopravnih državljana. Ne može BiH ući u EU sa visokim predstavnikom kao kolonijalnim guvernerom.
Bili ste pravni zastupnik preživelih članova porodice Zec. Okrivljeni za ubistvo su pušteni na slobodu jer njihovi advokati nisu bili prisutni kada su davali iskaze i za ubistvo nikada nisu odgovarali. Javno ste govorili i da su napadi na Srbe u Hrvatskoj posledica rehabilitacije ustaštva. Da li ste imali problema zbog iznošenja svojih stavova u sudskim postupcima i u javnosti?
Od prvog dana 1991. oštro sam istupao u javnosti protiv zločina i zločinaca bez obzira na to kojoj naciji pripadaju. Kao tužilac uhapsio sam poveću grupu merčepovaca zbog zločina u Pakračkoj poljani na štetu građana srpske nacionalnosti. Nakon što sam otišao 1992. godine u advokate, moji naslednici su ih pustili na slobodu. Da smo oštro osudili tu prvu grupu zločinaca još te 1992. pokazali bismo stav države prema zločinu i sprečili brojne druge zločine.
Bio sam po pravilu oštriji prema hrvatskim zločinima, jer mi to kao Hrvatu više smeta, a i mogao sam na hrvatsku stranu nekako i da utičem. Tada sam u javnosti bio usamljen, ali su mi mnogi građani u tišini prilazili i davali podršku. Usprkos tome, tih ratnih i poratnih godina, realno nekog bitnog problema nisam imao. Od suđenja ustaškom ministru Artukoviću, gde sam bio tužilac u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, nakon čega sam u devedesetim bio tužilac Željku Ražnatoviću Arkanu, špijunima KOS-a JNA u MUP-u Hrvatske, merčepovcima u Pakračkoj poljani, pobunjenim Srbima u Plitvicama 1941. godine…, postao sam opšte poznat i mediji su mi bili vrlo dostupni. Teže je napasti advokata koji je poznat. S druge strane, i moja sportska borilačka karijera (nosilac crnog pojasa osmi dan u tekvondu) verovatno je obeshrabrila potencijalne provokatore ili napadače.
Govori se da bi procesuiranje okrivljenih za ratne zločine na svim stranama moglo da bude put ka pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije? Šta vi mislite?
Pravda mora da se zadovolji. Ko je počinio pravi ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti mora i da odgovara. To bi trebalo da bude interes svih strana. Ne mogu ratni zločinci kao mirne komšije živeti među nama. To truje samo društvo. Međutim, politiku treba maknuti iz tih procesa. Ti procesi se ne smeju zloupotrebljavati. Ne bi trebalo, na primer, krivično da se goni neko za ratni zločin zbog bukvalno jednog šamara. U taj segment se mora vratiti pravna sigurnost.
Kako ocenjujete trenutne političke odnose Srbije i Hrvatske i saradnju srpskih i hrvatskih pravosudnih organa kada su u pitanju ratni zločini?
O političkim odnosima među državama ne bih mogao da govorim jer se politikom ne bavim. Međutim, u kontinuitetu primećujem da su odnosi građana Hrvatske i Srbije daleko bolji nego odnosi vodećih političara Srbije i Hrvatske. Srbi su rado viđeni gosti na Jadranu, jednako kao i sezonski radnici iz Srbije. Naši mladići i devojke masovno odlaze na provod u Beograd. Na primer, pevačica Aleksandra Prijović okupila je najviše publike u Zagrebu. Iako nisam ljubitelj tog tipa muzike, nekako posebno uživam u činjenici da je gospođa Prijović zadala ozbiljan udarac hrvatskim nacionalnostima, a da toga verovatno uopšte nije svesna. Prvo, ona je naša, tj. Srpkinja iz Hrvatske, verovatno iz izbegličke porodice. Drugo, pridobila je mlade iz Hrvatske i BiH, krajeva i socijalnih struktura čiji očevi i dedovi su u ne tako davnoj prošlosti bili izrazito nacionalistički orijentisani prema Srbima. Jednostavno generacijski megaporaz nacionalista.
U oblasti ratnih zločina nakon slučaja „Petrovačka cesta”, gde je hrvatska strana odbila saradnju, srpska strana je, takođe, prekinula da pruža pravnu pomoć. Srpski sudovi sada odbijaju da neposredno uspostave video-vezu i saslušavaju svedoke. Paradoks je u tome što srpski sudovi tako nanose štetu uglavnom optuženim Srbima kojima je onemogućeno saslušavanje svedoka obrane. Hrvatsko tužilaštvo ima svoje svedoke u Hrvatskoj. Njima odgovara da branioci optuženih Srba ne mogu izvesti svedoka odbrane. Ti svedoci su po pravilu bili u sastavu srpskih jedinica u Hrvatskoj i boje se da dođu u Hrvatsku. Faktički, srpski sudovi svojim bojkotom štete optuženim Srbima pred hrvatskim sudovima.
Sve bih ponovio u slučaju „Artuković”
Jedan od prvih predmeta u kojima ste postupali kao tužilac bio je onaj protiv Andrije Artukovića. Osuđen je na smrt, ali kazna nije izvršena jer je preminuo u zatvoru. Kako vam taj postupak izgleda sa ove vremenske distance?
To je bio ozbiljan postupak. Sudsko veće su činili najuglednije sudije, odbranu Artukovića je vodio verovatno i najveći advokat tog doba u Jugoslaviji, pokojni Srđa Popović iz Beograda. Već sama činjenica da srpski advokat brani ustaškog ministra pokazuje njegovu profesionalnu veličinu. Čak i kad ga je u hodniku suda Boro Mikelić, direktor „Gavrilovića”, udario viknuvši „srpska izdajico”, Srđa Popović je nastavio da radi svoj posao branioca. Dvesta novinara iz celog sveta je pratilo to suđenje. Pored neposredne krivice ustaškog ministra Artukovića, rasvetlili smo zločinački karakter Nezavisne Države Hrvatske i još jedanput pokazali da je Hrvatska baštinik antifašizma, a ne NDH. I danas bih sve ponovio.
„Petrovačka cesta” je čist ratni zločin
Kako komentarišete činjenicu da još nije počelo suđenje po srpskoj optužnici protiv četvorice hrvatskih pilota koji se terete da su 1995. raketirali izbegličku kolonu na Petrovačkoj cesti, kao i da Hrvatska sugeriše optuženima da se ne odazivaju pozivima srpskog suda? Da li je Hrvatska imala mogućnost, ali i volju da pokrene postupak protiv četvorice pilota?
Taj slučaj na „Petrovačkoj cesti” je po svemu sudeći čisti ratni zločin. Avioni su raketirali civilnu izbegličku kolonu i za to nema opravdanja. Još manje ima opravdanja ponašanje današnjih hrvatskih vlasti, koje ne samo da same nisu pokrenule istragu već su povodom ove beogradske optužnice faktički prekinule pravosudnu saradnju sa srpskom stranom u oblasti progona počinilaca ratnog zločina. Sa druge strane, i srpsko tužilaštvo je podiglo „šuplju” optužnicu bez valjanih dokaza. Na primer, uopšte nisu utvrdili koji piloti su izveli napad na civile, a za one koje su optužili nemaju valjanih dokaza. To me navodi na zaključak da je optužnica podignuta iz nekih motiva koji nisu čiste krivičnopravne prirode.
Miroslava Derikonjić
Povezani tekstovi
