Десетог маја приведена је крају најнеобичнија, најинтригантнија, најгрубља, најпростачкија… парламентарна изборна кампања у Хрватској икада до садa. Тога дана премијер у техничком мандату Андреј Пленковић (Пленки) актуелном председнику државе Зорану Милановићу (Зоки) донео је и предочио списак са именима 78 посланика који подржавају нову парламентарну већину (два више од потребног минимума) а овај је њему дао мантат за састав владе. По закону Пленки у наредних 30 дана мора изаћи с програмом и саставом нове владе у Сабор и добити довољан број гласова. Иначе, Зоки је дан раније заказао прву седницу Сабора за 16. мај и тако испунио још једну председничку законску обавезу да у року од 20 дана од проглашавања коначних изборних резултата закаже прву седницу Сабора. Ово је трећи пут да Пленки добија мандат за састав владе, а други пут како му га даје Зоки.
Постизборна коалиција ХДЗ-а и ДП-а дала је и одговор на питање “треба ли Хрватска Србе?”, са којим је СДСС започео предизборну кампању. Да, треба. Још увек се у Хрватској на власт најлакше долази на антисрпству.
А Пленки и Зоки су стари знанци. Имају и много заједничког: обојица су рођени Загрепчани, обојици су родитељи били исакнути чланови Титове комунистичке партије, истих су година, обојица завршили студије права на Правном факултету у Загребу, обојицу је у току рата директно са факултета тадашњи министар иностраних послова Мате Гранић довео у своје министарство (са плејадом младих факултетски образованих Хрвата), те их ослободио ратних обавеза и упутио у разна дипломатска претставништва по свету, где су се калили учећи западњачку културу и стране језике, приремајући их за државничке функције.
Зоки је први постао председник СДП-а па онда и премијер (2012-2016), а затим је и Пленки “послан” из Брисела за председника ХДЗ-а и одмах постао премијер са задатком да “уљуди” Хрватску преко ХДЗ-а, којег је пре тога преузела “проусташка” фракција на челу са Карамарком. На првом телевизијском сучељавању старих знанаца, Зоки је “комплиментирао” Пленкију, алудирајући на његове светоназорске ставове и породични педигре, да би му више одговарало да је он председник СДП-а него ХДЗ-а. Зоки је изгубио изборе у сразу с Планкијем. Није му помогао ни “измишљени” деда усташа. Разочаран губитком избора, Зоки се повлачи из политичког живота, док Пленки успешно “корак по корак” чисти своју странку од проусташких елемената, приближавајући ХДЗ све више левом центру.
“Отпадници” из ХДЗ-а, међу којима има највише “бранитеља”, оснивају нову странку коју називају Домовински покрет (ДП) а на његово чело инсталирају познатог хрватског певача Мирослава Шкору, којег истичу и за кандидата на председничким изборима 2019, на којима из четверогодишње политичке илегале “васкрсава” и Зоки, који помоћу Шкоре побеђује на изборима ХДЗ-овог кандидата К.Г. Китаровић, али Пленки поново побеђује на парламентарним изборима и по други пут постаје премијер. И од тада почиње “тврда” кохабитација између председника и премијера, тј. између Зокија и Пленкија, која се манифестовала и кроз несарадњу на државничким пословима и кроз међусобне нападе на личној основи. У тим вербалним свакодневним нападима, који су увесељавали јавност, креативнији је био Зоки, о чему сведоче и анкете популарности, на којима је увек неколико места био изнад Пленкија.
Savo Štbac: Plenki, Zoki i Srbi Foto: Politika, 14.5.2024, screenshot
У међувремену је ДП “склонио” забавњка Шкору са места председника странке и довео “одпадника” из ХДЗ-а Ивана Пенаву, који је у међувремену, и уз помоћ српских гласова, постао градоначелник Вуковара, и на којој функцији се убрзано од умереног професора физичког васпитања претварао у борца против ионако редукованих права српске заједнице, истовремено правећи од Вуковара проусташку “тврђаву”, што га је и препоручило за председника ДП.
Пленки и у првом и у другом мандату, као прави “еуропејац”, одлично сарађује са представницама националних мањина, којима, по важећим прописима, припада 8 заступничких мандата, укључујући и три српска, уз које, са још неколико “жетончића” из других странака, у оба предходна сазива успева обезбедити парламентарну већину.
У “надгорњавању” Зокија и Пленкија страдају и њихови коалициони партнери или симпатизери. Тако би се на мети Зокија често нашао и неспорни и дугогодишњи “вођа” српске заједнице, Милорад Пуповац (Пупи), који као “верни и одани” Пленкијев коалициони партнер гласа и за веома непопуларне одлуке (о избору компромитованог судије Ивана Турудића за главног државног тужиоца) или за проблематичне измене и допуне Закона о кривичном поступку названог “лекс АП” (уводи кажњавање за цурење информација из судских истрага). У предходна два мандата Пленки је због разних корупционашких афера сменио око тридесет министара, због чега је од опозије, и слева и здесна, зарадио епитет председника најкорумпираније владе и странке, којег по сваку цену треба макнути са власти, за што им се указала шанса у новим парламантарним изборима.
Да би “раздрмали” своје бирачко тело и привукли неопредељене бираче, опзиција предвођена СДП-ом, изводи неколико шокантних “бравура” са Зокијем у главној улози, који ујутро објављује да је изборе заказао у среду а по подне истог дана најављује и своју кандидатуру за премијера али не жели да поднесе оставку на место председника државе, због чега реагује и Уставни суд, дајући до знања и њему и новоформираној коалицији “Ријеке правде долазе” да председник државе не може истовремено бити и кандидат за премијера, што Зокију не смета да се укључи још жешће у изборну кампању “испаљујући” свакдневно бујице оптужби на рачун Пленкија и ХДЗ-а али и њихових коалиционих партнера, а највише на Пупија, с којим је некад био у веома присним односима.
Зокијеви шокантни потези заиста су довели до највеће излазности бирача у послератној Хрватској (око 62,30 процента), али не и до очекиваног броја мандата за опозицију, која је на изборе изашла у неколико колона. Иако је коалиција око ХДЗ добила 61 мандат, коалиција око СДП 42 мандата, прави изборни победник је био проусташки ДП са освојених 14 мандата, јер без њега ниједна страна није могла саставити већину од 76 руку.
СДП не успева да окупи целокупну опозицију барем првремено ради рушења “корупционашке” власти под водством Пленкија, али зато Пленки након тешких преговора са својим одметницима из ДП (12 руку), те руком суверенистице Весне Вучемиловић (Шкорине сестре) и четири мањинца (без Срба и представника талијанске мањине), формира нову парламентарну већину а извесно ускоро и владу, којој ће се по трећи пут узастопно наћи на челу.
Међу Пленкијевим подржаоцима нема његових верних припадника из српске заједнице. Не зато што их Пленки није хтео, него зато што је ДП условио своју подршку Пленкију са искључивањем било какве подршке од стране СДСС-а и њихова учешћа у извршној власти. И успели су у том захтеву. Пуповац с друге стране тврди да их нико није одбацио или избацио из саборске већине, већ да је то била њихова одлука да не учествују у већини у којој се налазе представници ДП, што значи да се и њима остварила жеља. Народ би то једноставније рекао: “није шија него врат”.
Сада се већ зна и да ће ДП-у припасти министарства пољопривреде, енергетике и демографије, два потпредседничка места и десет до дванаест (20 процената) државних секретара по принципу где је министар из ХДЗ-а државни секретар ће бити из ДП и обратно.
Захтеви ДП не исцрпљују се избацивањем српских представника из саборске већине и извршне власти.
“Пронаћи антихрватске субјекте, основати Комитет за кроатизацију, препознати интересне групе које уводе глобалистички садржај у културу, ревидирати уџбенике историје, уклонити непоћудне ауторе из лектире, укинути “Новости” (гласило Српског народног већа), променити име Лексикографског завода, само је део политичког програма Домовинског покрета за промену хрватског друштва.” (“Национал”, 10. мај 2024).
Остаје да одговорим и на питање ко је највећи губитник на протеклим парламентарним изборима у Хрватској?
“Ово је пораз Пленковића у смислу да га је вратило на почетне поставке Карамарковог ХДЗ-а. Све оно што је говорио у 8 година, да ће променити ХДЗ, и Хрватску с европским вредностима, сада ово постаје његова судбина, да иде с ДП-ом”, оценила је Сандра Бенчић премијерска кандидаткиња лево зелене странке Можемо!, која држи власт у Загребу и која је по снази била четврта странка на последњим парламентарним изборима.
Постизборна коалиција ХДЗ-а и ДП-а дала је и одговор на питање “треба ли Хрватска Србе?”, са којим је СДСС започео предизборну кампању. Да, треба. Још увек се у Хрватској на власт најлакше долази на антисрпству.
Саво Штрбац
